Παρασκευή, 11 Απριλίου 2014

Karađorđev ustanak, zbrinjavanje ranjenika i zdravlje naroda


Istorija medicine i zdravstvene kulture

Srebrica Knežević
Filozofski fakultet - Beograd


Zdravstvene prilike pre Karađorđevog ustanka 1804. godine, prema postojećim podacima (1), bile su teške. Pored lične i imovinske nesigurnosti, stanovništvo je trpelo od zuluma, od prirodnih nepogoda, nerodice, gladi. Uz sve to javlja se epidemija rekurensa, pegavca, variole, malarije i drugih oboljenja.
Ratne prilike poznate kod nas kao KOČINA KRAJINA pale su na srpske dobrovoljačke odrede.
Ostavljeni sebi, Srbi su bili pobeđeni, a Koča sa 60 ratnika nabijen na kolac kod Tekije 1788. god. (2). 
Godine 1791. ratovanje je obustavljeno ali, su sledeće godine bile još teže, te se stanovništvo iz mnogih srpskih oblasti, iz Levča, Temnića, Belice, Jasenice, pa čak i iz Topole, iseljava (3) i živi po zbegovima ili po sremskim selima, sve dok ih Karađorđe pred ustanak nije pozvao natrag.
Iz tog predustaničkog doba, iz vremena austro-turskog rata, ima u letopisima podataka o boleštinama koje su pogađale izbegli narod.
Posledice Kočine Krajine su tada nastale epidemije koje pominje i Tronoški letopisac, kako je naš živalj u novim predelima, “u nezdravoj uže zemlji”, poumirao. Često je citiran zaključak: ”Tada postrada bedni Srbalj”. O svemu tome ima podataka uz navode da se posle 1792. godine javlja opet jedna epidemija kuge, koju prati i opšte teško zdravstveno stanje koje se proširuje i na severoistočnu Srbiju. Prvo se kuga pojavila u Poreču, zatim u Krajini, u selu Čubri.
Na one koji su krenuli iz beogradske okoline i prebegli preko Save, prema rečima prote Matije Nenadovica: “udari nekakva bolest u sav ovostrani narod, te pomre”, te se ne može reći da se polovina vratila od onih, koji su tamo prešli.
Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

FOLKLORNO PAMĆENJE ISTORIJSKIH DOGAĐAJA I NAUČNA STVARNOST

U junačkim narodnim pesmama pominju se predskazanja koja su pratila dahijski režim i nedela. Početkom 1804. godine počele su padati glave srpskih knezova i uglednih ljudi, a do početka februara donesene su u Beograd 72 glave. Dahije su se prevarile, umesto da zaplaše narod i pobunu unište, njihov pokolj je rasplamsao ustanak. I, kada su se, kako i narodna pesma kaže, pojavili nebeski znaci, raja više nije mogla niti htela trpeti zuluma.
Narodna pesma pominje “nebeska predskazanja dahijama”, a u manastiru sv. Trojica kod Prijepolja zabeležen je opis pomračenja sunca koje se, i prema računanjima savremenih naučnika astronoma (4), odigralo 30. januara 1804. godine. Sve ovo u narodu je protumačeno, predskazivalo je rat, veliku pogibiju, nesreću, smrt i tugu. Stoga je, već 2. februara 1804. god., rešeno da ustanak odmah počne, a Karađorđe je izabran za vrhovnog vožda.    
 
PRVA POMOĆ I ZBRINJAVANJE RANJENIKA

Kada je ustanak počeo, ne može se govoriti o nekakvoj organizovanoj sanitetskoj službi. Tada nije bilo u ovim krajevima ni stranih, školovanih lekara. Kao što su hranu dostavljali ustanicima njihovi rođaci, tako je bilo i sa negovanjem ranjenika. Pomoć ranjenima pružale su najčešće žene vidarice, vidari, ranari kao i ljudi vični da polomljene kosti “vrate na mesto”, kao i da ih imobilizuju.
Prvu pomoć ranjenici su pružali jedan drugome na samom bojištu. One teško ranjene izvlačili su sa bojišta i odnosili u manastire, gde su im duhovnici pomagali (5). Zatim, odvoženi su u zbegove, gde je bilo samoukih narodnih lekara. Teški ranjenici prenošeni su na platnu razapetom između dva tovarna konja ili su prevoženi volovskim kolima.
 
VRSTE POVREDA I NAČINI LEČENJA

Rane i od hladnog i od vatrenog oružja bile su opake. Pominju ih i narodne pesme, a zna se da su pojedini junaci, kao, na primer, Uzun Mirko, koji je više puta ranjavan, lečen i uspešno je rane preboleo. Jovan Kursula imao je 17 rana, a najstrašnija bila je od džida koplja koje ga je na Deligradu, kako navodi prof. Vlada Stanojević, “pronizalo”, koplje se prelomilo a više od aršina ostalo da štrči van tela. O operativnim poduhvatima toga doba teško je suditi. Zna se da je hrabri Kursula znao da ga čeka sigurna smrt, te je tražio da ga tako, sa kopljem koje štrči iz njegova tela, natovare na volovska kola i živa kući, u selo odnesu, da se vidi i pozdravi sa ukućanima. Pošto se oprostio, poište rakije, dobro se napije i zatraži da mu koplje iz tela iščupaju. Naravno, nije potrebno naglašavati da je tako, u tim prilikama bilo nemoguće očekivati ozdravljenje, te hrabri Kursula odmah dušu u najgorim mukama ispusti (6).
Isto tako ima podataka kako su tadašnji borci, iako ranjeni, i dalje ostajali u boju i upravo prvi jurišali, dajući ostalima primer. Vojvoda Anta Čolak, prozvan je tako baš zbog svoje izuzetne hrabrosti. Njega je 1806. godine u borbi kod Ostružnice jedan Turčin sabljom preko pištolja u levu ruku ranio, pošto je znao da je Anta levak. Anta Turčina ubije, no u ruku ostane sakat, ali je ipak mogao oružjem vladati.
I za najvećeg krajinskog junaka, Hajduk Veljka, zna se, da ga je neprijateljsko puščano tane pogodilo u poslednji članak na palcu i na drugom prstu do palca leve ruke i zapravo ih razmrskalo. Od bolova jedva je i dalje uzdu tom ranjenom rukom držao, ali je pred ustanicima srpskim sa isukanom sabljom u ruci na Turke jurišao (7).
Tadašnje lečenje je bilo poglavito konzervativno i svodilo se na pokrivanje rana lišćem zelja i lekovitim travama u cilju gašenja zapaljenja i izvlačenja gnoja iz rane. Izgleda da je narod uočio korisna svojstva biljke pa je najupotrebljavaniju nazvao ranjenik (8).
O operativnim poduhvatima toga vremena nema detaljnih podataka. Zna se da su obavljane amputacije, ali u to neaseptičko vreme sa svakako velikim rizikom i procentom smrtnosti. Spas se očekivao od samoisceljenja i upotrebljenih melema. Vuk piše da naši samouki lekari nisu mogli 1809. godine izvaditi kuršum iz rane Petra Jokića, te je zrno nosio nekoliko godina, dok mu na kraju u Zemunu ne izvadiše nemački učeni vidari (9).
A Milan Đ. Milićević navodi podatke za Vićentija Petrovića iz Koraćice, koji je učestrvovao u oba ustanka, da je tokom života nosio u sebi niz tanadi. Tek kada je umro, saznalo se da je imao 12 kuršuma u telu (10).
TADAŠNJI NARODNI LEKARI, VIDARI, RANARI, HEĆIMI

Iz toga vremena zna se, zahvaljujući Janku Veselinoviću, za baba Stoju. U istorijskom romanu “Hajduk Stanko” Veselinović opisuje život u zbegu, noćenje u sklepanim kolibicama i iskopanim zemunicama, gde su sklanjali nejač i ranjenike. I prikazuje pogurenu baba Stoju, vidaricu, kako se oslanjajući se na štap, dostojanstveno kreće i obavlja svoju dužnost. Tako saznajemo da je prala pogođenima rane, utezala prebijene kosti, no, najvažnije, ona je psihosugestivno delovala dajući nadu. Njeno hrabrenje je mnogo značilo. Govorila je: ”Mlada krv, zdravo meso. Ozdraviće i pre nego što mi mislimo... Čekaj samo dok mu privijem ovaj melem što čisti”.
I pisci i istoričari zdravstvene kulture, naši čuveni lekari koji su u svojim radovima govorili o narodnim vidarima, nisu izostavljali ove ljude, čija je delatnost nesumnjivo bila korisna. Veoma često se isticao kod pojedinih veštaka njihov zavidan položaj koji su stekli zahvaljujući opštedruštvenoj i javnoj oceni njihovog zalaganja.
Takvi narodni vidari, samouci, bili su lica koja su iz svog interesa i želje da drugima pomognu počinjala da se bave osobama koje su povređene. Koristeći svoja ili tuđa iskustva tek kada bi se više puta osvedočili da neka metoda pomaže, sticali su više samopouzdanja. Takvi empirici, o kojima se pričalo, postajali su traženi i bez ikakvih reklama postizali su svojim stavom prema pacijentu, svojom umešnošću, veliku popularnost.
Pored naših ljudi vidara, u narodu su bili cenjeni i ambulantni, putujući strani vidari, hećimi i kalojatri. Kalojatri (dobri lekari) u našim krajevima bili su najčešće Grci, koji su govorili da potiču iz Epira (11). U našim oblastima bilo je i Turaka hećima. Hekim (ećim) na arapskom znači lekar, a hakim na arapskom znači mudrac i filozof. Hekim na turskom znači takođe lekar, a hećimbaša je bilo zvanje za glavnog, prvog lekara u turskoj vojsci (12).
Iz tog vremena zna se i za Janka ećima, Vrbicu (13) i još neke ali je nesumnjivo jedan od najviđenijih, najpožrtvovanijih i najuspešnijih bio ećim Toma.
GLAVNI VOJNI LEKAR SA PLATOM

U spisku osoblja Praviteljstva, evidentiran kao službenik, bio je glavni doktor ećim Toma Kostić (14), ma da se ovaj hećim (15) potpisivao Kostadinović.
Prema Milanu Đ. Milićeviću, hećim Toma rođen je 4. aprila 1774. godine u mestu Kožane kraj Olimpa (16). U Srbiju je došao sa majkom, takođe kasnije veoma poznatom babicom Ćira Manom i od ustanka oboje izlaze na glas kao traženi narodni lekari. 
U svojoj praksi zabeležio je mnogo uspeha, a ima svedočanstava da je bio izuzetno preduzimljiv i požrtvovan, blag i predusretljiv prema ranjenim i bolesnim. Zbog toga je već 15. jula 1806. godine postavljen za vojnog lekara sa platom od 60 groša.
Zalaganje Tomino i briga za ranjenike učinili su da je o Tomi sve najlepše govorio i pisao i sam prota Matija Nenadović. Toma se nije ustručavao i, kad je to bilo neophodno, isisavao je svojim ustima gnoj iz najgorih rana da bi se rana lakše i brže obživčila. Za vreme Prvog ustanka imao je veoma mnogo posla. Pored toga, bavio se, da bi živeo, i mehandžijskim zanatom. U Beogradu je držao i kafanu.
Kasnije, pri osvajanju Užica, tadašnji rudnički vojvoda Miloš Obrenović bio je teško ranjen. “Kuršum mu je prodro u grudi, ispod srednje trećine, na prednjoj ivici prednje ključnice, i projurio kroz donje polje desne lopatice, dakle baš kroz grudi. Ranjenik je ležao očajnički, a hećim Toma, zbog mnogobrojnih ranjenika koje je vidao u Beogradu, nije mogao ići u Užice. Zato vojvodu Miloša polože na razapeto između dva tovarna konja platno i tako ga snesu u Beograd. Hećim Toma prione vidati te grdne rane. U tom vidanju je, kako se pričalo, svojim ustima isisavao gnoj iz mnogobrojnih gnojnih kanala. Za nekoliko nedelja vojvoda se oporavio, digne se i opet ode na vojsku”. 
Miloš je kasnije narodnog lekara ećim-Tomu veoma cenio i njegove usluge uvek tražio. “Za zasluge meni i narodu u ratu ukazivane, oslobađam ećim Tomu i majku mu Manu od svake dacije i kuluka” obnarodovao je tada knez Miloš (17).
Ećim Toma je jedan od retkih narodnih lekara kome nikada, ni kasnije kada su u Srbiju pristigli učeni doktori, rad nije zabranjivan. On je u prvoj srpskoj vojsci imao rang vojnog lekara, bio nagrađen stalnom platom, a među svojim pacijentima imao sve viđenije ljude onoga doba i njihove porodice. O ećim Tomi je pisao svako ili ga je bar pominjao onaj ko je govorio o zdravstvenim prilikama toga doba. I ono što je naročito interesantno, jeste ogromno poverenje u tradicionalnu medicinu, kojoj narod, pa i predstavnici vlasti, poklanjaju veru i onda kada su konsultovani i doktori medicine. Nikako ne treba zaobići činjenicu da tadašnji lekari nisu mogli, i nisu hteli, davati garancije za ishod lečenja.
Za razliku od njih, narodni lekari, samouci, veoma često su, bar kako se pričalo, bili ubeđeni u svoje, “garantovane” metode lečenja, pa su neki čak unapred davali i pismene garancije. Ugovaralo se o lečenju (o čemu je sačuvana dokumentacija), te znamo da je ećim Toma više puta angažovan od strane Upraviteljstva. Navešćemo da se obavezao da će praktikanta Prodanovića moći izlečiti. Lečio ga je tri meseca pogodivši se sa pacijentom (o čemu je sačinjen pismeni dogovor) da pacijent plati samo 10 groša cesarskih za lekarije, a kada ga Toma izleči, za nagradu da mu pomenut Prodanović, po pravičnosti, da koliko misli da je zaslužio.
Toma je lečio i imućne i siromašne. Hećim Toma nije bio čovek koji se na tuđoj nevolji bogatio. Bio je veoma uvažavan i poštovan, ali samo svojom lekarskom karijerom nije uspeo da obezbedi ugodnu i mirnu starost. Obraćao se pismeno da mu se “za njegove ranije ratne zasluge u ratovima oko lečenja ranjenika da priznanje i uživanje” jer, kako je u svojoj molbi napisao: ”ja pod starost moju kafedžija bit ne mogu, niti pak mogu od kafanu uživati”
Molbu je podneo u Beogradu 17. oktobra 1833. godine i potpisao: ”Esam verni podanik Toma Kostadinović, lekar žiteljei beogradski”.
Tek sledeće 1834. godine molba je uvažena i knez je u Negotinu, rešenjem No. 3320, odredio lekaru Tomi "(obščenarodno poznatomu pod imenom Ećim Toma iz Beograda) pensiju od sto i pedeset talira na godinu za usluge njegove koje je ukazivao rodu srbskomu lečeći ranjenike.”
Na tadašnjem spisku ećim Toma se nalazio odmah posle dr Bartolomea Kuniberta, lekara, i Vuka Karadžića, spisatelja, ali je Toma od obećanih sto i pedeset dobio samo sto talira penzije godišnje, koja mu je isplaćena tek od Đurđeva dne 1835. godine iz državne kase. Uz to se napismeno izričito zahtevalo da u međuvremenu pruža i dalje svoje usluge i ne otkazuje saradnju. 
U Beogradu je provodio svoju starost, uvek se odazivao, lečeći i one koji su imali i one koji ne bi imali da mu plate, dajući im svoje lekarije i najrevnosniju uslugu vidanja.
Umro je aktivan, na poslu, vidajući ranjenike iz mađarske bune.
Život ovoga narodnog lekara ugasio se iscrpljen strašnom kolerom 9. oktobra 1848. godine. Sahranjen je na starom beogradskom groblju kraj hrama sv. Marka (današnji tašmajdanski park).
NAPOMENE, IZVORI I LITERATURA

(1) O tome je veoma mnogo objavljeno i povodom godišnjica (naročito 1904. o proslavi stogodišnjice ustanka; zatim povodom 150 godina od ustanka priređena je Akademija u Srpskom lekarskom društvu. Godine 1979. Etnografski muzej je otvorio izložbu “Oružje i ratnička oprema srpskih ustanika XIX veka”, a nekako istovremeno je decembra meseca Etnografski institut SANU obeležavanjem ovoga jubileja 175. godišnjice, posvetio Karađorevom ustanku tri predavanja. Godine 2004. o proslavi 200 godina Karađorđeva ustanka bilo je priređeno niz manifestacija, napisan je veliki broj članaka, objavljen impozantan broj knjiga. U Etnografskom muzeju u Beogradu postavljena je bila 16. decembra 2003. godine izložba Sofije Kostić i objavljen katalog Oružje u Srbiji kroz vekove. Zbog obilja, na ovome mestu biće navođena uglavnom samo literatura usko vezana za naslov.
(2) Uroš Džonić, Prvi srpski ustanak, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, (dalje SA), 1954; 83 (12): 1489
(3) Borivoje Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka, Beograd 1954, 42
(4) Astronom Milan Dimitrijević objašnjava burna zbivanja koja su se dogodila na osnovu nebeske pojave koja se odigrala, kako je proračunato u to vreme. Milan Galović, Predskazanja i oružje, Politika 13 januar 2004. godine A 9
(5) U manastiru Radovašnici lečen je Todor Vojinović, ranjen u kuk, kome je rana zacelila. Kapetana Žiku, ranjenog na Deligradu, odneli su uoči Velike Subote u manastir svetoga Romana i, kako se navodi, kada je žedan i iscrpljen ranjenik zatražio mleka, nisu mu duhovnici dali, jer je bio post.
(6) Vladimir Stanojević, Sanitet u Prvom srpskom ustanku, SLD LXXXII Beograd 1954, 12 1497-1510 (dalje Stanojević, Sanitet); Dr Milorad Dragić, Zdravstvene prilike u Beogradskom pašaluku pre Prvog ustanka, isto 1511-1518.
(7) Kako navodi Lazar Arsenijević Batalka u "Istoriji Srpskog Ustanka".
(8) Trava Ranjenik (Vuk) ili Ranilist (Pančić) je Betonica officinalis, za koju prof. Tucakov kaže da ima i drugih, ali ređih, naziva u narodu. Ime odgovara tačno onom za šta ga narod upotrebljava stavlajući ga na ranu . Jovan Tucakov, O imenima i farmakomedicinskoj vrednosti lekovitog bilja u Vukovom “Srpskom Rječniku”.,Vukov zbornik, SANU knj. CD Beograd 1966, 112.
(9) Buljukbaša Petar Jokić bio je u 65 borbi i odneo je na sebi nekoliko rana u grob. V. Stanojevic, Sanitet, 1504
(10) Učestvovao u oba ustanka i umro 1822. godine, isto, 1508.
(11) Kaparis, mladi Grk iz Epira, stekao je takođe veliku popularnost.
(12) Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1965. god. 325.
(13) Relja Katić, O lečenju Karađorđevog vojvode Cincar Janka Popovića u Zemunu 1806. godine. SA ,1519.
(14) Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1988, 782. (dalje Pomenik )
(15) Srebrica Knežević, Grci i Grkocincari narodni lekari u našim krajevima i jedan od najpoznatijih Ećim Toma, lekar žitelja beogradskih, ACTA Historica, Anno IX-1/2 1969, 268-274.
(16) M.Đ. Milićević, Pomenik, 783.
(17) Isti, 782.

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου

Η κόσμια κριτική και η ανταλλαγή απόψεων μεταξύ των σχολιαστών είναι σεβαστή. Σχόλια τα οποία υπεισέρχονται σε προσωπικά δεδομένα ή με υβριστικό περιεχόμενο να μην γίνονται. Τα σχόλια αποτελούν καθαρά προσωπικές απόψεις των συντακτών τους. Οι διαχειριστές δεν ευθύνονται σε καμία περίπτωση για τυχόν δημοσίευση υβριστικού ή παράνομου περιεχομένου στα σχόλια των αναρτήσεων.Τα σχόλια αυτά θα διαγράφονται με την πρώτη ευκαιρία.