Jedna od porodica koja je obeležila epohu razvijenog kapitalizma u Novom Sadu u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka jeste porodica Adamović. Zahvalnost za stečeno bogatstvo i društveni ugled najvećim delom duguje vinu. Sve je krenulo trgovinom vinom, da bi se proširilo na proizvodnju grožđa, vina i konjaka, a kulminiralo loznim rasadnikom iz koga su mnogi vinogradi obnovljeni nakon filoksere. Oduzimanjem fabrika, podruma i vinograda nakon Drugog svetskog rata nasilno je, u trećoj generaciji, prekinuta vinarska tradicija.
Prema porodičnom predanju, rodonačelnik porodice, Jovan, mladić grčko-cincarskog * porekla, doselio se krajem 18. veka u Sremsku Mitrovicu, bežeći u Ugarsku od Turaka. Porodica u kojoj je bio usvojen, dala mu je prezime Adamović po njegovom ocu Adamu. Nov život sa novim prezimenom započeo je baveći se trgovinom i ugostiteljstvom. Nakon njegove smrti, poslovanje je preuzeo sin Stevan (1809-1874), koji se sa suprugom i tri sina: Aleksandrom, Jovanom i Đorđem, seli u Novi Sad gde je, polovinom 19. veka, već postojala jaka grčka kolonija trgovaca i zanatlija.
Iako se porodica oduvek bavila trgovinom (stoka, drvo), Stevanov sin Aleksandar Šandor Adamović (1839-1906), sa izuzetnim preduzetničkim duhom, počinje značajniju trgovinu vinom, ali i njegovu proizvodnju. Potrebna teoretska znanja stekao je u Pešti završivši Rozerovu trgovačku školu, a praktično iskustvo boraveći u Gracu i Trstu. Za sopstveno trgovačko preduzeće dobija koncesije da zastupa velike firme na prostoru cele Austrougarske od strane ugarskih vlasti. Kao vešt trgovac uvideo je mogućnost dobre zarade u trgovini vinom kojoj se u potpunosti posvećuje. I ne samo trgovini. Zasađuje 100 jutara vinograda na zemlji u Sremskoj Kamenici i Rakovcu nasleđenoj od oca, gde i proizvodi svoja vina, naročito "Karlovački bermet". Jedna od novina jeste i prodaja flaširanih vina sa znatno većom zaradom.
Kvalitet ovih vina ubrzo je potvrđen na izložbama u inostranstvu. Medalje i diplome, od kojih je najstarija ona iz 1878. godine dobijena u Parizu, ali i iz Trsta, Beča, Bordoa i Pešte, potvrda su toga. Takođe, velika tražnja je vladala i za "Adamovićev elitni konjak" koga je proizvodio u sopstvenoj fabrici. Zvuči apsurdno, ali lozna bolest zvana filoksera, koja je mnoge zavila u crno, za Adamovića je bila blagodet. Naime, u vreme kada je uništila najveći broj zapadnoevropskih vinograda, vina sa naših prostora bila su na velikoj tražnji, što je Adamović vešto iskoristio. Kao trgovac, putujući Evropom, imao je priliku da vidi na koji način se obnavljaju filokserom uništeni vinogradi. Zato uvozi američke loze i osniva 1893. godine veliki lozni rasadnik "Aleksandrovac", ili kako su ga Mađari od milja zvali "Šandortelep", na ukupno 52 lanca od grada zakupljene zemlje. Rasadnik se nalazio na delu Novog Sada koji je dvadesetih godina 20. veka po njemu i nazvan Adamovićevo naselje.
U tada najvećem rasadniku u srednjoj Evropi, godišnje je proizvodio preko pola miliona sadnica isključivo plemenitih sorti vinove loze upošljavajući oko 3.000 radnika. Tržište za lozne kaleme imao je od Balkana, pa do Kine. U ovom poslu ubrzo mu se pridružio sin Aleksandar Saša. Samo je on od 15-oro dece Aleksandra Šandora, nastavio očevu tradiciju kada je u pitanju vinogradarstvo i trgovina. Stečena znanja sa školovanja u Debrecinu i Klosternojburgu kod Beča, a kasnije u Monpeljeu gde se upoznaje sa francuskim načinom proizvodnje vina, primenio je u novosadskoj fabrici šampanjca "Fruškogorac". Za razliku od bermeta po kome je bio poznat otac, favorizovano vino sina Saše bio je "Fruškogorski biser", šampanjac koji se po prvi put na prostoru Srbije proizvodio i koji je bio izuzetno cenjeno vino ne samo kod nas, nego i u svetu. Ipak, jedinstveno vino "Madhentraube" (mađ. "Leanka", srpski "Devojčica"), proizvođeno je samo nekoliko godina, od rođenja Sašine kćeri Anastasije do njene udaje, kada je popijena poslednja flaša. Na desetine različitih vina iz Adamovića vinarije, kao kraljevskog dvorskog dobavljača, služena su na dvoru Karađorđevića, ali i u Bakingemskoj palati.
Sunovrat Adamovića počinje smrću Aleksandra Saše 1938. godine, posle čega briga o imanju, fabrici, palati, pada na pleća supruge Hilde rođ. Rajnic (1898-1983) i mlađe kćeri Anastasije. Dela bremena rešile su se prodajom Fabrike konjaka. Prave nevolje nastupile su tokom rata, a nastavile i nakon njega. Zahvaljujući Hildinom austrijskom poreklu, za vreme rata su mogle da obrađuju vinograde na sremskoj strani, što je uglavnom činila mlađana Anastasija. Odlazila je u Rakovac i Kamenicu konjskom zapregom po grožđe, voće i vino, prolazeći kroz razne carinske i vojne kontrole, nailazeći na različite neprijatnosti. Na jednoj od tih tura, točkom je nagazila na minu i spletom srećnih okolnosti ostala živa, ali sa trajnim oštećenjem sluha. Ipak, proizvodnja vina nije prestajala. Ono što različite vojske nisu tokom rata uništile, pošlo je za rukom posleratnoj vlasti. Nije pomogla ni činjenica da su Adamovićke za vreme rata na razne načine pomagale pobednicima. Pokušaj Anastasije da diplomom sa Vinogradarstva u Zagrebu sačuva bar deo porodične tradicije, nije uspeo.
Vinogradi su povađeni, čokoti popaljeni, a podrumi i vinarije porušeni. Šta vino predstavlja za Adamoviće, najbolje govore reči Vesne Vider, kćerke Anastasije i unuke Saše Adamovića, koja smatra da su proizvodnja hleba i vina najveće ljudsko dostignuće. Članovi porodice Adamović su utkani u prošlost Novog Sada i to višenitno. Jedina su porodica čije ime i danas nosi jedan deo grada. Deo predmeta koji su pripadali ovoj vinsko-trgovačkoj porodici nalazi se na postavci "Vinogradarstvo i vinarstvo Fruške gore" u Zavičajnoj zbirci u Sremskim Karlovcima.
-Porodični portret iz 1929. - Saša Adamović sa suprugom Hildom i kćerkama Aleksandrom i Anastasijom.
-Na izletu sa novosadskim krem društvom, oko 1925.
-Aleksandar Saša Adamović (1877-1938) bio je i cenzor Narodne i Ljubljanske kreditne banke, član uprave Produktne berze, potpredsednik Rotari kluba...
-Anastasija Adamović udata Vider (1924-2008) sa peharom 1938, jedina žena član jahačkog društva i prvakinja u streličarstvu
-Reklamni letak za "Karlovački bermet" Aleksandra Šandora Adamovića s kraja 19. veka.
-Letnjikovac porodice Adamović u rakovačkim vinogradima iz 1939. godine (desno).
* Cincari: These are "Vlachophone Hellenes", Hellenes speaking the vlach language....
Dr. Dusan Popovic "O Cincarima" (second edition, Belgrade 1938)
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου
Η κόσμια κριτική και η ανταλλαγή απόψεων μεταξύ των σχολιαστών είναι σεβαστή. Σχόλια τα οποία υπεισέρχονται σε προσωπικά δεδομένα ή με υβριστικό περιεχόμενο να μην γίνονται. Τα σχόλια αποτελούν καθαρά προσωπικές απόψεις των συντακτών τους. Οι διαχειριστές δεν ευθύνονται σε καμία περίπτωση για τυχόν δημοσίευση υβριστικού ή παράνομου περιεχομένου στα σχόλια των αναρτήσεων.Τα σχόλια αυτά θα διαγράφονται με την πρώτη ευκαιρία.