Δευτέρα, 8 Δεκεμβρίου 2014

Јован Стерија Поповић


Милорад Павић: Класицизам
Био-библиографски прилози о важнијим писцима

Стерија је пореклом из грчке трговачке породице Стерије Поповића, а по матери из сликарске породице; његов дед по мајци Јулијани Нешковић био је сликар и помало песник Никола Нешковић, па је и кћер удао за живописца Василија Недељковића; Јулијана је као удовица пошла за Стерију Поповића и из тог другог брака њеног родио се у Вршцу 1. јануара 1806. Јован Стерија Поповић. Године 1822/23. завршио је Стерија три разреда граматикалне школе у Вршцу код Јована Балаитског, а потом је 1824. у Карловцима код Ћирила Араницког завршио четврти разред и у Темишвару се уписао као "слишатељ риторике" (петог разреда). Године 1825. он прелази у шести разред, где се слушала поетика, и тако се завршава његово основно школовање, које је класичног типа и у традицији српско-латинских школа XVIII века неговало латински језик, реторику и поетику засноване на античким узорима и изворима. Исте године Стерија почиње свој песнички рад: штампа спев Слезиимиже Болгарија нештастије љета 1374. сбившесја оплакивајет (Будим 1825) и припрема за објављивање збирку превода инспирисану грчким устанком – Седмостручни цветак борећим се Грцима... Осам песама, међу њима и стихови Риге из Фере и Кораиса, сачињавали су ову Стеријину збирку превода и остали у рукопису. Стеријин спев Слези... састављен је у пољским тринаестерцима, у омиљеном стиху српске барокне књижевности, али је с друге стране пун реминисценција на Овидија, па се може претпоставити да је Стерија пољски тринаестерац тада још доживљавао попут других списатеља (Мразовића, на пример, који преводи Овидија у том стиху 1818) као "словенски хексаметар." У то време Стерија пише стихове и по узору на Доситеја, али убрзо у његовом песничком делу преовлађују античке песничке форме и врсте. У Стеријином животу су два раздобља посвећена поезији: прво почиње још у школским клупама и траје до 1839, а друго је везано за последњи период песниковог живота. Циклус Стеријиних раних ода почиње једном одом Јоакиму Вујићу, која није сачувана. Следе оде: Вуку Караџићу (1825) у алкејским строфама (такође несачувана), ономастикон архимандриту Кенгелпу (1825/26) на латинском, дужа песма на латинском посвећена једном од Стеријиних професора (1825/26), ода Аси Марковићу (Будим 1827), објављена на српском у десетерцу и на латинском у алкејима; оде Димитрију Тиролу (Будим 1829) састављене 1827; Јосифу Миловуку (Будим 1828), Максиму Манојловићу (Будим 1828), Јеврему Обреновићу (1829) у алкејима; ода професору Ј. Шнајдеру (Леучовија 1829) у латинским хексаметрима, Ода на природу (1830) у алкејима, две оде Пахомију Јовановићу, једна латинска у дистисима (Темишвар 1833) и друга на српском, у алкејима (1834) и најзад два "чувствованија" – оде Самуилу Маширевићу (1836) и Стефану Поповићу (1839), од којих се потоња вратила рокајној версификацији. Рани песнички рад Стеријин тако се сав исказао у класицистичком духу и руху, под утицајем класичне школе, Мушицког и његове хорацијевске традиције везане за алкејски размер и за латинске обрасце, па су најранији алкеји и хексаметри Стеријини који су дошли до нас на латинском. Стеријини рани хексаметри користе типичан барокни поступак – carmina figurata– (напр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме). Ова орнаментисана поезија, међутим, вуче дубље порекло из позне Антике, а примери те врсте навођени су и по српским класицистичким уџбеницима поезије XVIII века. Као слушатељ филозофије Стерија је у Пешти 1826. почео сарадњу у Летопису, ушао у преписку с Вуком и написао своје прве драме и романе. Трагедије Невиност или Светислав и Милева(Будим –1827), Милош Обилић (Будим 1828) и роман рађен по француском списатељу "славном г. Флориану "Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (Будим 1828) настају у тренутку када се Стерија колебао између класицистичког правца којим је кренуо у поезији и доситејевске предромантичке линије српске књижевности, која се преко сентименталистичке прозе Стојковића и Видаковића наметнула јавности Стеријине младости. У то време, као студент права у Кежмарку, Стерија објављује и једну историјску студију, Живот и витешка војевања славнога кнеза епирскога Ђурђа Кастриота Скендер-бега (Будим 1828), у којој, како је недавно утврдио Мирон Флашар, уз друге користи француске изворе: они су ударили печат жанровском критерију који је Стерија овде применио. Година 1830. преломна је у Стеријином стваралаштву; те године он је завршио правне науке на лицеју у Кежмарку, привео крају рад на једном роману који је остао у рукопису (Дејан и Дамјанка, или Паденијебосанског краљевства) и на једној трагедији рађеној према народној песми и античком миту о Едипу, Наход Симеон или Несрећно супружество (Будим 1830). У исто време Стерија открива једну нову, дотле некоришћену могућност свог талента – почиње се бавити сатиром. Те године он пише прву своју комедију Лажа и паралажа(Будим 1830) и издаје прву свеску сатиричног календара-алманаха Винка Лозића – Нови забавни календар у коме се свашта налази, али само онога нема што се тражи (Будим 1830). О комедији он је 1832. године написао Вуку: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а надам се да нећу с овог пута сврнути..."

Исте 1830. године Стерија је написао прву верзију Покондирене тикве, која је дошла до нас само у каснијем прерађеном облику. Из комедије и трагедије писане истодобно Стерија се појављује као личност чија концепција и једне и друге врсте бива режирана са истих становишта. А такву концепцију трагедије и комедије има управо античка и класицистичка поетика. Стерија је познавао Аристотелову, Хорацијеву и Боалоову поетику и његова концепција трагедије сада и касније (Смрт краља Дечанског) усклађена је са аристотеловским назорима. Однос Стеријине комедије и трагедије такође: у трагедији, која припада узвишеноме стилу класицистичке поетике, Стерија користи или историјске личности (Дечански) или митске личности, као што је случај у трагедији Наход Симеон, где се користи антички мит у две верзије: изворни, у виду Софоклове трагедије Цар Едип, и у прерађеном облику прерушен у српску народну песму са истим мотивом. Тако у Стеријиној поетици српска народна песма и њени јунаци добијају улогу античког мита и митолошких личности.

Језик Стеријине трагедије је метафоричан, украшен језик узвишенога стила, а перипетије, препознавања, обрти и ликови Стеријиних трагедија грађени су по упутствима из Аристотела како би изазвали катарзу. У комедији, која по античкој поетици припада нискоме стилу, Стерија се држи три јединства (места, времена и радње), узима неукрашен језик улице и измишљене личности и његова комедија је реалистичка у оном смислу у којем је реалистичка и комедија Антике. Најзад, избор личности с обзиром на њихов сталешки положај упућује даје Стерија користио и Готшедову класицистичку теорију драмског стварања. Готшеду он дугује и став према сврсисходности комедије која треба да има друштвену улогу, да споји порочно и смешно са поучним и корисним стварајући тако норме друштвеног понашања.

Са две ране комедије (Лажа и паралажа и Покондирена тиква) Стерија је ушао у обделавање комедије карактера и овим путем ће наставити и касније са Тврдицом и Злом женом. Сценска полиглосија, оно језичко шаренило тако карактеристично за Стеријине комедије где ликови говоре црквенословенски, грчки, мађарски, словачки, немачки, француски, позната је као поступак у историји европског позоришта XVII века и има је код Молијера, али и код шпанских и других комедиографа те епохе.

Сатирична жица из Стеријиних комедија водила је и у његову сатиричну прозу, коју је Стерија почео неговати у исто време. Године 1830,1832. и 1835. у Будиму су се анонимно појавиле три књижице Календара Винка Лозића – све три потпуне пародичне варијанте омиљених календара-забавника, са истим онаквим рубрикама какве су, поред осталог, имали Вукова Даница или Летопис у почетку излажења. Ти весели алманаси у којима се може наћи "што се не тражи", излазили су "Разумним во увеселеније глупим же во утеху", у свакој години у другачијем знаку, једном у знаку "злих жена", други пут у знаку веселих болести, трећи пут у знаку "картаџија", а писао их је астролог Винко Лозић старим правописом, уносећи у њих читав репертоар уобичајен за праве алманахе онога времена. Рубрика "Године паметодостојни прикљученија" бележила је колико година има откако су "балови постали", откако су "пауци женама почели хаљине везти" или откако су "фрајлице почеле читати романе" и "по моди љубити". "Годишња пророчанства" упозоравала су, на пример, да ће 1830. године "страшно владати џепна грозница", а "месечни знаци" су били унапред утврђени: "Нов месец држи гајде; прва четврт дува; пун месец намешта прдаљку; последња четврт миче прстима". Међу "Зла привиденија" спадали су закрпљен лакат и многа ситна деца, а међу добре знаке четири кеца у руци или адут. Седам планета биле су у 1830. години: чаша, крчаг, канта, бардак, бокал, чутура и ибрик, а у 1832: Халбер Цвелфе, Макао, Фаро, Шервенцл, Тарок, Преферанц, Марјаш. Лекови који се према обичају уведеном по алманасима одавно препоручују, у Календару Винка Лозићаимају посебно место. Ту нарочито пада у очи "Особити лек за срдце и стомак, који сироте девојке употребити могу". Низ загонетки, поука за коцкаре и савета за девојке, песама Стеријиних и туђих, међу којима је и антологијска Љута невоља, шаљивих огледа о проналаску карата, о смеху, о бурмуту, о лову, риболову, ковницама, о миру и рату, о музици; потом низ пословица, шаљивих прича, објава за новоизашле књиге или за оне у припреми, позива за претплату на слике, – чине шаљиве календаре Винка Лозића разноврсним и сјајно компонованим целинама, мада у њима сви прилози очигледно нису из Стеријиног пера, а календари опет у поднаслову имају немачке називе. Основне теме: жена, судбина и смрт (болест), алузије на Доситеја, у чему се види и Стеријин класицистички однос према једном предромантичару ("јесу ли оне фрајлице махине које по једној регули комплименте праве"), загледање у Максимовићев Мали буквар (тема о песнику који боље гладан пева) и шаљива алхемија Стеријиног алманаха заслужују посебну пажњу. Огледи о четири елемента (земља, вода, ваздух и ватра), седам планета, пажња посвећена ватри и металима, сребру, бакру, злату посебице, а и укључивању дискусије о четири природе човека (холерик, флегматик, меланхолик и сангвиник) улазе у репертоар алхемијских референци Стеријиних. Све то осложњава његову сатиру и даје јој једну неочекивану, херметичку димензију. Врхунци ових сатиричних календара, као Панегирик црву, Винка Лозића философија, О месецу, Куда? Изобретеније карти, О болести, Лек од боја, О мени месечној, показују повремено праву класичну ерудицију, а повремено се везују за хумор и сатиру Стеријиног театра, за Злу жену или Лажу и паралажу који се помињу поименце.

Следећи и даље сатиричну жицу Стерија је 1. априла 1832. године завршио још једно дело ове врсте, први део сатиричног Романа без романа, који је изишао у Новом Саду 1838, док је други део остао у рукопису и штампан постхумно. Роман без романа је једини класицистички роман српске књижевности. Новија истраживања су показала даје Стеријин роман заснован на пародистичком исмевању реторско-маниристичке књижевне технике коју су примењивали сам Стерија у свом раном романсијерском раду и његов младалачки узор Видаковић, обојица школовани на класичној реторици. Стерија је добро био упознат са теоријским схватањима о техници писања историјског романа и баш ову технику је извргао подсмеху у свом хумористичком делу. Он пародира топику која од античких препорука и реторика стално учествује у грађењу "кићеног стила" европске литературе. Лутања јунака Стеријиног романа по шуми са тајанственом палатом у ствари су пародични одјеци сличних сцена из Енеиде и Одисеје, као што у часу када треба да опише магарца аутор употребљава терминологију из Хорацијеве поетике. Судбину античке топике и метафорике и њен континуитет у потоњем европском роману. Стерија је такође познавао, што показују реминисценције на већ створене пародистичке односе према античком наслеђу (Блумауер, Батлеров спев Хјудибрас). Јунак Стеријиног дела и сам се сећа једног реторског примера (exemplum) – "житија Тезеја", тако да се ствара пародични пар Роман-Чимпеприч према Овидијевом пару Тесеј-Аријадна, док у писму заљубљене Чимпеприч из Стеријиног романа долази до травестирања десете Овидијеве хероиде.

У целини гледано, Роман без романа има два исходишта; просветитељску сатиру и античку дијатрибу. Стеријин "шаљиви роман" рађен је са позивањем и са угледањем на Виланда, Стерна, Рабенера, Лесежа и посебно на Сервантесовог Дон Кихота, који око 1800. доживљава популарност у Европи захваљујући новим француским, руским и немачким преводима. Постоје, даље, и анонимна дела немачке периодике с краја XVIII века, који према наводима самог Стерије остављају трага као посредници између Романа без романа и античке сатиричне књижевности. Ова је други извор Стеријином делу, посебно у облику заједљиве популарно филозофске проповеди – киничко-стоичке дијатрибе. По угледу на ову врсту Стерија користи неке омиљене фигуре (epidiortosa), поређења, употребу илустративних примера, анегдота, а Стеријин стил у Роману без романапоказује блискост са античком дијатрибом и менипском сатиром у неколико својстава. Дијалошки одељци, анегдоте које се претварају у дијалог, басне и учестали низови примера, то су одлике које се могу наћи и у античкој дијатриби. Употреба колоквијализама, вулгаризама и народних пословица и мешање овога са песнички украшеним одсецима код Стерије је одраз контраста у дијатриби, а обистињавање пословице је поступак познат још менипској сатири, па се може установити веза између Стерије и Сенекине сатире и Лукијанове Истините повести. "Вступленије" Стеријиног дела има поступак сличан пародирању историчарско-реторског проемија у Сенекиној сатири Отиквљење, а критика филозофа у Сенекином роману везана је за сличне поступке у пародијама Сенеке и Лукијана са Самосате (Истинита повест), које се односе на историографски проемиј. Сцена у којој разговарају сени мртвих магараца преузима елементе из дијалога мртвих Лукијана са Самосате, при чему су посредовале новије немачке верзије ове врсте. Те разговоре магарећих сени у Стеријином роману инспирисао је немачки часопис М. Ф. Т. Тондера Politische Gesprаche der Todten, који је Стерија имао у библиотеци. Сама тема Стеријиног разговора магараца, међутим, везује се за Хорацијеву прву сатиру и за хеленистичку дијатрибу, за све њене битне елементе (тема о човековом незадовољству судбином, топос о људској завидљивости, натприродне интервенције и замене судбина и, најзад, поука да се треба задовољити постојећим стањем). У епизоди са гимнософистом Стерија такође оживљава "наслеђе менипске сатире и Лукијанових дијалога" (М. Флашар).

Теорија смешног код Стерије везивана је у литератури за теорију комичног код Жана Паула (Д. Живковић) и за Филдинга и Стерна, који су инспирисали Виландове текстове, а овима се, опет, Стерија служио. Како Филдинг и Стери заснивају своје ставове о смешном на ставовима Џона Лока, лорда Шефтсберија и на ставовима ренесансних и античких писаца све до Хорација, Галена или Аристотела, и код Стерије се могу наћи подударности са овим списатељима. Та је теорија изражена код Стерије у дигресијама о меланхолији писца, о лековитости смеха и његовом физиолошком и социјалном дејству.

Године 1832. поред рада на роману Стерија је наставио објављивање својих сатиричних календара Винка Лозића (други број), писао епиграме и почео објављивати циклус нових сатира. Прва од тих сатира, које ће касније добити назив "Милобруке", изишла је под називом Сцена за оне који су славенским језиком занесени у алманаху Србски родољубац Василија Чокрљана. Исте 1832. године Стерија се 20. јануара обраћао писмом Вуку тражећи савет да ли да пређе за професора виших школа у Србију, а приликом проласка Јеврема Обреновића кроз Темишвар написао је оду. У августу 1834. године у Кикинди је у гостионици "Код златног плуга" изведена Стеријина трагедија Светислав и Милева. Наредне године Стерија је положио адвокатски испит, издао последње годиште календара Винка Лозића и написао дефинитивну верзију Покондирене тикве, па га сликар Јован Поповић 1836. портретише ослоњеног о неколико књига, међу којима видимо и наслове поменуте комедије, иако она у то време није још била штампана. Наредне 1837. године у Панчеву је новосадско летеће дилетантско позориште играло Стеријину трагедију Милош Обилић, а у Пешти Стерија је штампао своју најчувенију комедију,Тврдицу. Већ јануара 1838. појавио се оглас на ново издање Тврдице, а Стерија је почео објављивати поезију уМагазину за художество, књижество и моду, и Сербском народном листу, који су излазили у Пешти. У Новом Саду 1838. године Стерији излазе три књиге: Покондирена тиква, први део Романа без романа и друго издањеТврдице. Тврдицу и Светислава и Милеву у то време игра "Летеће дилетантско позориште" у Новом Саду, аСрпски народни лист доноси приказе ових представа.

После смрти Лукијана Мушицког (1837) класицистички покрет се нагло променио; трећа генерација српских класициста живи у сенци успеха романтичара и Вука Караџића, а Стеријин версификацијски репертоар се почео ширити. Дошло је и до напуштања неких оријентација школе Мушицког (класицисти па и Стерија напуштају диглосију и неримовано песништво). Стерија је испевао похвалу слику, и почео певати све чешће у римованим стиховима некласичне размере; истодобно је почео обнављати култ класициста XVIII века, нарочито Везилићеве римоване сафијске строфе. Година 1839. била је и година полемика за Стерију. Водио их је разним поводима, везане за његову поезију и комедије, и то са Константином Поповићем Камерашом, са Павлом Арс. Поповићем и са Константином Богдановићем, публикујући успут одломке из другог дела Романа без романа и преводе из Хердера. Као што је у овој години полемисао, у наредној 1840. години Стерија се парничио са Анастасијом Колофон, и та парница га је инспирисала за милобруку Како је Винко Лозић настрадао од зле жене. Те године у Загребу је гостовало "Летеће дилетантско позориште" из Новог Сада и играло Стеријине комаде: Милош Обилић, Зла жена, Лажа и паралажа, Светислав и Милева, Тврдица, Покондирена тиква. Исте године Стерија је игран и у Сомбору (Светислав и Милева, Тврдица), у Карловцу (Милош Обилић). Августа 1840. Стерија се јавио на конкурс за професора лицеја у Крагујевцу, указом је постављен 23. новембра на то место као ванредни професор и отпутовао у Србију. Године 1841. лицеј је из Крагујевца премештен у Београд, а Стерија је наставио књижевну делатност преводећи Волтера, Канта, Русоа, објављујући стихове и милобруке, док су се његови комади играли и даље у Загребу (Милош Обилић, Светислав и Милева), у Сомбору (Лажа и паралажа), и у Београду, где је 1841. Стеријином трагедијом Смрт Стефана Дечанског отпочео рад "Театар на Ђумруку."

У Београду је отпочео нов период у Стеријином стварању за позориште. Пошто је дотле дао комедију карактера и пошто је у међувремену почео неговати комедију нарави: Женидба и удадба (1841), Родољупци (1848) и Београд некад и сад (1853), Стерија се у београдском периоду окренуо ситуационој комедији и променио стил. У његову комедију која настаје у том тренутку, изазвана захтевима позоришне публике, продире бидермајерски дух и он даје низ шаљивих игара и лакрдија које стоје делом под утицајем немачког драмског писца Августа Коцебуа. То су: Превара за превару (1842), Симпатија и Антипатија (1842), Волшебни магарац, (1842), Џандрљив муж(планиран 1838, довршен 1847) и Судбина једног разума (1847). Објављене постхумно, ове веселе игре најмање су оригинални део Стеријине драмске заоставштине. Неке од тих комедија Стерија је уступио на бесплатно извођење "Театру на Ђумруку" у Београду, позоришту чији настанак и опстанак дугује много Стерији. У исто време, 1841. и 1842. године Стерија обнавља рад на историјској драми и трагедији. Тада настају комади: Смрт Стефана Дечанског (1841, објављен 1849), Ајдуци, Владислав, Лахан (1842), а потом и Друге драме каоСкендербег, Сан Краљевића Марка (1847) и драмски спев Торжество Сербије (1847). Године 1841. Стерија је са Атанасијем Николићем и Димитријем Исајловићем поднео српској влади предлог да се оснује "Србске науке академија", сећајући се свакако сличног предлога Лукијана Мушицког. Новембра 1841. потписан је указ о оснивању ове највише научне институције у Србији под називом "Друштва србске словесности" и Стерија је 1842. именован као један од чланова. Јануара 1842. изабран је и за сталног професора права на Лицеју у Београду, а "Театар на Ђумруку" ставља на репертоар низ Стеријиних комада (Ајдуци, Волшебни магарац, Владислав, Милош Обилић, Покондирена тиква, Светислав и Милева, Симпатија и Антипатија или чудновата болест, Лажа и паралажа). Лажа и паралажа играна је те године и у Смедереву. Уз то, "Театар на Ђумруку" играо је и Стеријине прераде и преводе страних комада од Коцебуа и Виктора Игоа. Јуна 1842. Стерија подноси предлог Попечитељству просвештенија да се на Лицеју у Београду уведе римско право, а истог месеца службено одлази у Пешту и Беч, где се срета с Вуком. Писао је и штампао и даље милобруке и поезију, свратио при повратку из Беча у Вршац, а 26. октобра 1842, после одласка кнеза Милоша Обреновића из Србије, Стерија је постављен за начелника у Попечитељству просвештенија и отада почиње његов интензиван рад на реформисању школа у Србији, који је усмерен тако да по узору на Карловачку гимназију и друге српско-латинске школе XVIII века уводи класичну наставу. У то време Стерија опет преводи Хердера, пише и штампа милобруке по часописима, где све чешће излазе и оцене његових комада бележећи да они пуне позоришта. Прва књига Позориштних делаЈована Стерије Поповића изишла је у Београду 1842. године. Године 1843. изишли су Стеријина трагедијаВладислав и један уџбеник математике и физичке географије који је написао Стерија. У исто време Стерија је писао о користи и потреби девојачких школа, предлагао да се у Београду оснује уз штампарију и литографска радионица и дао предлог наредбе окружним начелницима у Србији о заштити историјских споменика.

Године 1844. Стерија даје иницијативу да се оснује Народни музеј у Београду, доноси се наредба Попечитељства внутрених дела о чувању споменика културе, Стерија у име Попечитељства подноси кнезу молбу да се обнови рад "Друштва србске словесности". На састанцима обновљеног друштва он је читао своје рукописе (Мали буквар, Реторика за гимназију београдску), а у штампи објављује Латински буквар, Латинску граматику и Немачку језиковку. Стеријина Реторика (1844) представљала је наставак низа класицистичких реторика које су од XVIII века биле стални приручници у српско-латинским школама; у њој има трагова служења руском терминологијом, а објављена је тек у новије време (Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9). За разлику од ранијих реторика, Стеријина међу примерима наводи и српске народне песме.

Слао је у то време окружницу да се прикупља стари, нарочито српски новац, израдио и прогласио први просветни закон обновљене Србије (Устројеније јавног училиштног наставленија), а његови комади су играни у Новом Бечеју (Милош Обилић, Лажа и паралажа, Зла жена) и у Вршцу (Милош Обилић). На седницама "Друштва србске словесности" Стерија је током 1845. године прочитао два своја рада (Покушеније смислосродног или синонимног речника србског језика и О пределним речима србског језика), а у полемици која се отворила поводом рада на ковању речи остао је у мањини и превагнули су Вукови разлози против овог пројекта Друштва. Тада је настало и Стеријино сатирично Писмо новим србским језиком, објављено у Подунавки, око којег се заподенула полемика (учесници: Атанасије Николић, Ђура Даничић, Илија Захаријевић, Јован Јефтимијевић и др). Стеријини комади играни су током 1846. у Кикинди (Милош Обилић, Ајдуци, Тврдица), у "Друштву србске словесности" Стерија је читао четири своја рада (Речи србско-славенске у влашком језику употребљене, Разлози називословним речма, Одломак једне старе песме из 1770, Примедбе при читању србских књига), а уПодунавки (1846, бр. 30) објавио је песму Спомен путовања по долњим пределима Дунава. Током 1847. Стерија је имао још једну полемику, вођену са М. Спасићем у Новинама читалишта београдског, и она је инспирисала његову веселу игру Судбина једног разума. На Стеријину иницијативу и са његовим одобрењем позоришна трупа Николе Ђурковића из Панчева гостује у Београду од априла 1847. У "Театру код јелена" она игра старе и нове Стеријине комаде. То су Милош Обилић, Лажа и паралажа, Светислав и Милева, Владислав, Торжество Сербије, Покондирена тиква, Тврдица, Добра жена или џандрљив муж, Сан Краљевића Марка, Смрт Стефана Дечанског. У исто време играна су Стеријина дела у Шапцу (Светислав и Милева, Владислав), у Сомбору (МилошОбилић) и у Загребу (Зла жена). Поводом смрти Јоакима Вујића Стерија пише песму, која остаје необјављена. У првој свесци Гласника Друштва србске словесности Стерија објављује своје прилоге претходно читане у Друштву.

У то време између 1846. и 1848. настала је иједна Стеријина приповетка, која је објављена тек 1979. (Глас САНУ, СССXIV) под насловом Кнез Јанко из коњске и дахија Аганлија. Пресудну 1848. годину Стерија је дочекао бавећи се позориштем; у "Театру код јелена" играју Владислава, Тврдицу, Скендербега, Смрт Стефана Дечанског, аВладислав се игра и у Сомбору. Излазе Позориштна дела Ј. С. Поповића II (Београд 1848) и прва књига Новијих позориштних дела Ј. С. Поповића (Београд 1848). Стерија је у то време преводио Молијерове Скапинове ђаволије, и то с новогрчкога, и "Театар код јелена" их је ставио на репертоар. Под псеудонимом Ј. Ст. Забавић Стерија у Подунавки (бр. 9) објављује ограду од Бранкових песама и Даничићеве похвале тих песама (Србској младежи у Пожуну).

У тренутку када избија револуција од 1848. године, Стеријин положај се мења. Његов министар (попечитељ правосудија и просвештенија) Алекса Јанковић даје оставку и Стерија се из истих разлога и сам одлучио на такав корак; у писму брату од 11. марта 1848. он је писао о томе: "Мој попечитељ Алекса Јанковић дао је резигнацију због тога што је вика на нас Швабе. На његово место постављен је Тенка. Мени се ово мењање попечитеља досадило и с новим нерадо служим, па сам зато и ја дао оставку". Стерија је планирао да већ о Ускрсу 1848. буде у Вршцу, где су 5. маја поцепани црквени протоколи вођени на мађарском језику. Стеријина песма Устај, устај Србине постаје нека врста химне народног покрета. 29. јуна била је битка код Вршца, а 7. јануара 1849. Стеван Книћанин и генерал Кузман Тодоровић заузели су Вршац, и генерал Тодоровић је одмах устројио Окружни одбор, у којем је и Стерија. Вршачки владика Стефан Поповић суспендован је са свог положаја, али је Стерија упорно у јавности и у новинама иступао бранећи га. Фебруара 1849. године умро је у Вршцу Арсеније Гавриловић, личност из Стеријине комедије Родољупци, која настаје у ово време. Априла 1849. Вршац је пао у руке Мађара и Стерија се нашао поново у Београду, овога пута као избеглица. Ту му је штампана нова књига – друга свеска Новијих позориштних дела, а 24. септембра Стерија се оженио Јеленом Манојловић, рођеном Димић. У Суботици су 1850. играни његови комади Тврдица и Милош Обилић, а у трећој свесциГласника Друштва србске словесности Стерија је објавио чланак Јели нуждно употребљавати азбуку грађанску у србскоме књижеству. Од године 1852. Стерија је опет почео после дужег времена да се посвећује песништву; објављује песме по часописима, преводи Хорација, бави се историјом (Критички погледи у србску повестницу, прикази историјских студија) и даје биографије српских писаца (Карактеристика србски спистеља – Видаковић, Павао Кенгелац), пише о Дечанском и кнезу Лазару Године 1853. изишле су III и IV књига Стеријиних Позориштних дела, Стерија одбија да се прими за професора у Новом Саду у гимназији, у преписци је са Вуком Караџићем, добија дозволу за адвокатску праксу у Вршцу. У то време (августа 1953. и касније) настаје Вуков спис Вука Стеф. Караџића писмо Јовану Стерији Поповићу о Српској Просодији. Стерија се бавио поново историјом и 1854. у Седмици објавио низ прилога под старим насловом Критички погледи у повестницу србску (О имену Срб, Србин, Србљин; О старим законима србским; О поводу имена "Немања"). Објављивао је милобруке, а у Седмици (1854, ) излази Стеријин оглед О србском слогомерју (други оглед о истој материји остао је у рукопису и објављен је постхумно) и од тог тренутка Стерија мења свој стих приближујући се античкој квантитативној версификацији. Пише милобруке, епиграме и старим правописом (црквеном ћирилицом) објављује своју збирку песама Даворје, песнословни производи у избору I (Нови Сад 1854).

Еолско метричко рухо Стеријине поезије – песме настале у строфама еолске лирике (везане за Сапфу и Алкеја, савременике и земљаке из Митилене) подједнако дугује своју појаву у европском класицизму, па и код Стерије, Хорацијевом посредовању, који увођење строфа Алкеја и Сапфе у римску лирику приписује себи у главну заслугу. Алкејски метар Стеријин, међутим, није на исти начин оствариван у почетку и на завршетку песникова пута. Ране песме у овом метру код Стерије су грађене "на принципу акцента" (Ж. Ружић). Касније, Стерија је поставио схему најтеже варијанте алкејске строфе, ону која инсистира на елементима квантитативне версификације (спондеји у првим стопама једанаестераца); алкејски десетерац је грађен као симетрични лирски десетерац, опкорачења се избегавају, и све је то пропраћено напоменом да је писац "хтео само покушати да ли права мера грчка какво преимућство има над размером германо-руским". У алкејским песмама Стеријиним има одјека Овидијевог песништва, како је показао М. Стојановић, а преводећи Хорација Стерија је алкејске строфе преносио у "јамбском једанаестерцу комбинованом са каталектичким стихом".

Ако Стеријина алкејска строфа дугује много Мушицком, његова сафијска строфа (Гробље 1854, Тштеславије1855, Алексију Везилићу 1855, Миловану Видаковићу 1855) својом римом упућује на класицисте XVIII века и Везилића, којег изричито помиње. Идући за првим класицистом преводиоцем Хорација, Везилићем, Стерија је уз риму унео у своју сафијску строфу и једно померање наглашених делова стопе које је пореметило устаљени прозодички лик сафијског једанаестерца, те је он добио контратрохејску природу, несвојствену изворнику. Зато Стерија када прави покушај са класичним метрима не помиње своју сафијску строфу, него само алкејски размер и елегијски дистих. Па ипак, сафијска строфа код Стерије показује после 1854. године и објављивања чланка о српском "слогомерју", како је утврдио Ж. Ружић, "Стеријино настојање да акцентовани и неакцентовани квантитет намешта на одређене слогове". Избегавајући опкорачење у сафијској строфи (као и у елегијском дистиху), Стерија је пре 1854. организује ближе јампском акцентском принципу, па се отуда његови сафијски једанаестерци из песме Гробље (1852) могу наћи у класицистичким поетикама као примери јамба.

Најобимнији део Стеријине класицистичке заоставштине испеван је у елегијским дистисима. Још 1833. он има латинске оде у дистиху. Пре 1854. године Стерија има четири елегије у дистисима (Спомен путовања... Деспот Ђурађ Бранковић, Година 1848, Човек), и у њима претежно долази до израза акценатски принцип организовања стопа. После 1854. и појаве Слогомерија, песник је у препевима и у елегијама (Турци) већину арзи испуњавао акцентима, нарочито дугим, и "у томе се смислу приближава класичној метрици". Замерајући претходницима да су пентаметар свели на два полустиха са једносложним завршецима, Стерија је покушао да своје пентаметре организује тако да избегне једносложнице на крају првог полустиха, а запажено је и то даје мисаони набој песме повишен у пентаметарском делу елегијског дистиха.

Дуга елегија Даворје на пољу Косову, по којој је добила име Стеријина позна књига поезије (Даворје, Нови Сад, 1854) сложена је песма. Први део њене строфе испеван је у пољским тринаестерцима, и то оним преломљеним какве је неговао Рајић, па би се култ Рајића тако могао посредно открити и код Стерије, као што је несумњив код класициста прве генерације. Шире гледано, овако конципована строфика Даворја на пољу Косову везује се првим делом у пољским тринаестерцима за XVIII век и традиције српске барокне књижевности, средишњим одсеком у елегијским дистисима за класицистичку струју српског песништва, а римовани осмерци на крају строфе као да најављују модерна времена, романтичку струју која је на неки начин и садржински условљена, јер је песма са историјском темом и носи јасне алузије на пропаст српског царства и помиње Диаволо, место где је 1355. умро српски император Душан. Осетивши ову стилску разнородност у Даворју на пољу Косову састављачи неких антологија Стеријиног песништва издвајали су из оваквих строфа само елегијске дистихе дајући песму у избору (Ј. Христић). Оваква строфика, међутим, на занимљив начин приказује Стеријину стилску позицију, као и позицију осталих класициста, између барока и романтизма.

Остале Стеријине песме ове врсте немају сложених строфа и теку у чистим елегијским дистисима. Песма Човек(1854), која је унета у антологије и припада елегичарском опусу Стеријином, привукла је у последње време пажњу критике. Поређена је са песмама на исту тему А. Попа, Хелдерлина, Клушина, и са низом остварења XVII века (Грифијус, Џорџ Херберт, Хенри Воан). Стеријин песимизам, његова нихилистичка расположења и скептицизам, објашњавани су у новије време везама са немачким "пијетизмом" и додиром у песми Човек посебно са енглеским предромантичарем Едвардом Јангом. Ова песма изазвала је поређење са истоименом песмом руског песника Жуковског (1801). У литератури је, даље, истакнуто да је Стерија у песми "деперсонализовао субјект, расплинуо објект по неограниченим просторима историје, у својој разумности не обраћа се никаквој персонификованој високој сили..."

Уз поезију Стерија се педесетих година вратио сатири – заокружио је свој други циклус сатиричних текстова под називом Милобруке. Настале између 1833. и 1855, Милобруке садрже петнаест сатиричних огледа, од којих је последњи (XV) Стерија оставио у рукопису. Они једним делом припадају истој инспирацији којој дугујемо и Стеријине комедије. Таква је милобрука Како је Винко Лозић настрадао од зле жене, чији је текст аутобиографски, али се додирује једним делом са календарском сатиром Стеријином, а другим са Стеријином комедијом Зла жена. Делимично је састављен у дијалогу, што упућује на античку менипску сатиру. У дијалошком облику је и Сцена за оне који су за словенским језиком занесени. Она се своди на дијалог и подсећа на Лукијанов дијалог Псеудонаучник или Лексифан, где се такође исмева "педантски атицизам, који копа из старих споменика заборављене речи и фразе". Овде треба поменути и то да се ова сцена додирује са Лажом и паралажом, а да се опет Лажа и паралажа надовезује на неке елементе из античке сатиричне књижевности, као што је Лукијанов памфлет Учитељ беседништва или, пак, Лукијанов пародични спис Истинита историја, у којем јунак доспева са својим чамцем на Месец, као и јунак Стеријине комедије. Најзад, у овој равни где се додирују Стеријини сатирични списи са комедијом треба посматрати и његово Писмо новим српским језиком, које спада међу Стеријине језичке експерименте попут оних са славено-српским или грчким, при чему се овде извргава руглу говор о језичким питањима код личности која испољава потпуно одсуство језичког осећања. У осталим милобрукама Стерија се додирује са својим претходницима, са Доситејем, на чије басне се не једном позива, а у тексту О лепом имену парафразира један део Доситејевих есеја, али у сатиричном тону. Три сатире примењују посебан поступак, који је зачео још М Максимовић, али га је Стерија развио и употпунио. Стеријин савременик је ту стављен у координатни систем једне од школских дисциплина. Граматика људи, Рачуница људи, и неиздати текст Географическо описаније истинитих жеља (који носи алузију на један Вуков спис) покушавају да терминологију три поменуте дисциплине примене на човеков интимни, јавни и брачни живот. Остале милобруке узимају нарави и помодарство свог времена на мету. Попут Јувеналове сатире и оне Максимовићеве и овде су жене и брачно огњиште основне теме. Размишљавање о Новој години као да је фрагмент сатире Честитање, па се анегдота о Калигули понавља у оба случаја. Остале довољно говоре већ својим насловима: О моди, Башине, Сузе, Дечији балови, Рукавице, Брачно море. У Рачуници људи Стерија е у одељку о нули изнео у сатиричном тону оне исте мисли и фигуре које је користио и у свом епитафу.

Попут Максимовића и Доситеја у баснама, и Стерија је добро осетио колико у сатиричном тексту значи усамљен и под око узет предмет. Рукавице, наочари, тачкасти вео пребачен преко лица, кафа, ракија, пунч, чај, деца са цигарама, хаљине тешке, јаке и кожом постављене, или танке, лепе, фине, од паучине, "тилангле, тоскин, мерино alla Пепита"; батина, краљевско жезло, наобручене хаљине, муф, гаће с карнерима, коса, "коју наше фрајле сад разапињу ко шатру", сузе, ребро, јабука, штап, – све су то актери Стеријине сатире. Кроз њу се провлаче политичке алузије на француску револуцију, на лицемерје оних који се највише боре за слободу, па кад победе друге гурну у јарам, на примитивизам, прастару ограниченост човека спремног да буде обманут, на смешне обичаје, на Стеријине савременике, њихове жене, децу и кројаче. Он исмева говорне мане својих лепих суграђанки, успијуше које говоре као у његовим комедијама: доџем, хочу, шела сам, цовек или ћовек, и даје им каталог "поправљених имена" према моди, из којег се види "да је само оно лепо и по моди што није српски". Милобрука о марви чије би батине мирно могли поднети људи антиципира сатиру Гарашанина и Домановића. Најзад, треба истаћи и то да је у литератури и Милобрукама уочен Стеријин сатирични коментар односа републике и монархије (В. Ђурић). Уз милобруке, Стерија је у овом позном периоду свог живота преводио Хорација, објављивао и даље поезију и све чешће се сећао својих претходника и љубимаца из младости међу списатељима. Он посвећује оде Видаковићу, Везилићу, Соларићу (1855) и пред смрт даје у штампу низ епиграма који нису грађени у класичној версификацији као ранији, него имају римован стих и појављују се постхумно уСедмици (V, 1856) под насловом Натписи (као завој око слаткиша, приликом једне свадбе). Пре но што су ови епиграми (чији је оквир и тип инспирисан древним античким обичајима) угледали света, Стерија је умро у Вршцу 26. фебруара 1856. године. У редакцији Уроша Џонића Целокупна дела Јована Стерије Поповића изишла су између два рата у пет књига у Београду (без назнаке године), али се дела из Стеријиних необјављених рукописа и у наше време издају.

Важнија литература

Хронологију живота и рада Ј. Ст. Поповића дали су: Живорад П. Јовановић, Био-библиографска Грађа о Јовану Стерији Поповићу I, Хронологија; Стварање, Цетиње 1856, бр. 11–12; Милан Токин, Data Steriana, Биографско-библиографска хронологија, Књига о Стерији, Београд 1956, стр. 369–411; допуњена у књизи Јован Стерија Поповић – колекција "Живи песници", Београд 1962, стр. 133–142. Библиографију и литературу о Стерији дају: Ј. Бошковић, Списак нештампаних дела пок. Ј. С. Поповића, Вила 1868, бр. 18; Ј. Скерлић,Историја нове српске књижевности, Београд 1953 (са допунама Ж. П. Јовановића); Живорад П. Јовановић,Био-библиографска грађа о Јовану Стерији Поповићу, II Библиографија, III Литература О Стерији, Стварање, Цетиње 1956, бр. 11–12, стр. 746–773; Владан Недић, Прилог библиографији радова о Ј. С. Поповићу – Грађа из књига и часописа, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд 1956, св. 1–2, стр. 169–177; Л. Суботин, Библиографија о Јовану Ст. Поповићу, Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9. – Зборници радова о Стерији: Књига о Стерији, Београд 1956; Јован Стерија Поповић (избор и редакција Васо Милинчевић), Београд 1965; Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9. – М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, стр. 385 408.

Остала литература

Јован Ристић, Јован Ст. Поповић, Гласник Друштва србске словесности, Београд 1856, св. VIII – Ђорђе Малетић: Грађа за историју Српској народног позоришта у Београду. – У Београду, 1884, стр. 45–55, 58–67, 95–105, 117–119, 135–136, 764–781. – Љубомир Стојановић: J. Ст. Поповић – предговор књизи: Даворје Ј. Ст. Поповића, Београд, 1892, стр.V-XVII, СКЗ, 3. – Милан Савић: Хумор и хумористе у књижевности српској. Јован Стерија Поповић – Летопис Матице српске 1895, књ. 183, стр. 49–58. – Павле Поповић: Српска драма у XX веку. Комедија. Српски књижевни гласник, 1902. књ. V, бр. 6, стр. 444–454; бр. 7, стр. 518–522; бр. 8, стр. 602–613. – Јеремија Живановић: Ј. Ст. Поповић као драмски писац – предговор књизи: Драмски списи Јована Ст. Поповића, књ. I, Београд, 1902, III – СКЗ, 73. – Драгутин Костић: Г. В. Рабенер и Ј. Ст. Поповић – Дело, 1904, књ. XXX, св. 3, стр. 402–409. – др Јован Скерлић: О "Родољупцима, Јована Стерије Поповића – Одјек, бр. 5, 12. и 19. фебруара 1905. Андра Гавриловић: Девет прилог историји српске књижевности у деветнаестом веку. Јован С. Поповић 1. Из кондуите Ј. С. Поповића 2. О песми "Спомен Видовдана". 3. Стерија и Сарајлија, 4. Нештампане песме, –Годишњица Николе Чупића, 1905, књ. XXIV, стр. 148–155. – Драгутин Костић: Књижевне првине Ј. С. Поповића. Дело, 1907, књ. 42, св. 3, стр. 359–367; књ. 43, св. I, стр. 92–99. – Урош Цонић: Јован Ст. Поповић, Живот и рад, предговор књизи: Јован Ст. Поповић, Целокупна дела, књ. V, Београд, б. г. стр. IX-LVII. Вељко Петровић: Стерија Поповић Јован. У Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, књ. IV, Загреб, 1929, стр. 447–448. Јован Грчић: Млади Стерија као биограф. – Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1930, књ. III, стр. 73–79. – Јосип Кулунџић: Стеријини типови. – Летопис Матице српске, 1935, књ. 344, св. I, стр. 34–92. – Анте Петравић, Класична метрика, Београд 1939, стр. 46–50. – Војислав Ђурић: Прве наше сатире. – Наша књижевност, 1946, св. 8, стр. 587–591. – Милан Богдановић: Јован Стерија Поповић Стогодишњица Стеријине драме, "Родољупци., "Кир-Јања у модерној режији, "Покондирена тиква", у књизи:Стари и нови, II, Београд, 1946, стр. 35–57. Живко Милићевић: Ј. С. Поповић и његова "Покондирена тиква". Књижевност, 1950, св. II, стр. 475–486. – Дака Поповић: Историјска позадина "Родољубаца". – Летопис Матице српске, 1951, књ. 367, св. 2, стр. 156–165. – Милан Токин: Стеријина бидермајерска разнеженост. Поводом стогодишњице комедије "Београд некад и сади, Летопис Матице српске, 1953, књ. 372, св. 5, стр. 387–401. – Ђорђе Живановић: Бранков критичар Ј. Ст. Забавић. – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1954, књ. XX, св. 3–4, стр. 203–228. – Драгиша Живковић, Став Јована Стерије Поповића према књижевној критици, – Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1954, књ. П, стр. 97–107. – Живан Милисавац, Савест једне епохе, Нови Сад 1956. – Милан Токин, Јован Стерија Поповић, Нови Сад 1956. Владимир Грујић, Школско-реформаторски рад Ј. Ст. Поповића у Србији од 1840–1848, Београд 1956. – Сл. А. Јовановић, Страни одјеци у Стеријином делу, књига о Стерији, Београд 1956, стр. 177–220. Милан Токин, Једна Стеријина инспирација, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1958, књ. IV и V, стр. 67–79. – др Никола Радојчић, Стерија и српска историја, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1958, књ. IV и V, стр. 5–26. – Јован Христић, Јован Стерија Поповић Предговор књизи: Јован Стерија Поповић – живи песници – Београд, Нолит, 1962, стр. 9–35. – др Иштван Пот, Две латинске оде Јована Стерије Поповића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1962, IX и X, стр. 179–182. Војислав Ђурић,Европски оквири српске књижевности ,Београд 1970, passim. – Мирон Флашар, Реторски, пародистички и сатирични елементи у романима Јована Стерије Поповића, Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9, стр. 111–429. – Ж. Милисавац, Стерија у Кежмарку, Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9, стр. 530–541. – Ж. Ружић, Стеријино , Слогомерје, и његова класична метрика, Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9, стр. 66–83. – М. Стојановић, Еолско метричко рухо Стеријине поезије, Balcanica V, Београд 1974, стр. 395–408. – Драгиша Живковић, Одјеци "Ноћних мисли" Едварда Јанга, Зборник историје књижевности САНУ, књ. 9, 1974, стр. 438–443. – Власимир Ерчић,Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Београд 1974, стр. 313–392. – Драган Јеремић, Мерила раних мерилаца, Замак културе, Врњачка Бања 1974, стр. 44–55. – И. Веселинов, Стеријин чланак о театру и театралним делима, Зборник историје књижевности САНУ, књ. 9, Београд 1974, стр. 633–638. – И. Веселинов,"Реторика" Јована Стерије Поповића, Зборник историје књижевности САНУ, Београд 1974, књ. 9, стр. 539–631. – М. Павловић, Јован Стерија Поповић, његова поезија, Летопис Матице српске, Нови Сад 1976, VI. – Драгиша Живковић, Стерија и Коцебу, Европски оквири српске књижевности, Београд 1977, стр. 38–59. – Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, passim. – Д. Панковић, Српске библиографије 1766–1850, Београд 1982. – Д. Живковић, Типолошко компаративно проучавање књижевности (Стерија – Готшед – Лесинг), Књижевност 1983, бр. 1–2, стр. 47–55.


* Милорад Павич: БиографияМилорад Павич родился 15 октября 1929 года в Белграде, Сербия (знак зодиака «Весы», подзнак «Скорпион», по гороскопу ацтеков «Змея»). Сербский прозаик, поэт и историк сербской литературы 17-19 веков, специалист по барокко и символизму, переводчик Пушкина и Байрона, профессор университета. Действительный член Сербской академии наук и искусства с 1991 года, член Societe Europeenne de Culture и сербского ПЕН-а. Известный как писатель, пишущий нелинейную интерактивную прозу (романы, рассказы, драмы), Милорад Павич является одним из самых читаемых писателей с Балкан, его произведения переведены на тридцать языков. Специалистами из Европы, США, Израиля и Бразилии был номинирован на Нобелевскую премию в области литературы. Женат на Ясмине Михайлович, писательнице и литературном критике. Живет в Белграде. (Перевод с сербского Ларисы Савельевой)

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου

Η κόσμια κριτική και η ανταλλαγή απόψεων μεταξύ των σχολιαστών είναι σεβαστή. Σχόλια τα οποία υπεισέρχονται σε προσωπικά δεδομένα ή με υβριστικό περιεχόμενο να μην γίνονται. Τα σχόλια αποτελούν καθαρά προσωπικές απόψεις των συντακτών τους. Οι διαχειριστές δεν ευθύνονται σε καμία περίπτωση για τυχόν δημοσίευση υβριστικού ή παράνομου περιεχομένου στα σχόλια των αναρτήσεων.Τα σχόλια αυτά θα διαγράφονται με την πρώτη ευκαιρία.