Пожаревачки Грци, мост српско–грчког пријатељства

Пожаревачки Грци, мост српско–грчког пријатељства

Мирољуб Манојловић

Пожаревац, Краљев трг

Велика пијаца

Трг. радња Михаила Кукулидиса

PRAUNUKA GRKA ZORBE ŽIVI U BEOGRADU

Kako da ne voli sirtaki

Katarina Gajger je od svog pretka nasledila boemsku narav i veseo temperament. Mnogo toga o svom pradedi po majčinoj liniji Georgiosu (Jorgosu) Zorbasu, kako se zapravo zvao, Katarina je saznala od bake Ekaterini, Zorbasove ćerke.

– Rođen je u selu Katafigio, na obroncima Olimpa, preko puta Soluna. I žena mu je bila Grkinja, zvala se Eleni Zorbas. Poživeo je mnogo godina posle njene smrti. Nije se dva puta ženio, samo u knjizi tako piše. U jednom trenutku obreo se u Skoplju, gde je (1941. godine) i sahranjen. Posedovao je rudnik koji je posle Drugog svetskog rata nacionalizovan. Imao je sedmoro dece, između ostalih i moju baku, maminu mamu. Ona je rođena u Kateriniju, u Grčkoj, ali se kasnije sa roditeljima preselila u Skoplje, i tu je upoznala svog muža Cincara Nikolu Jadu, sa kojim je dobila dvoje dece, moju majku Anu i mog ujaka Vangela, u originalu Evangelisa – priča veoma ponosna na svoje pretke.

Историја чоколаде у Србији везана са именом једног Грка, Шонда из Клисуре

~ Για ελληνικά: 

Η ιστορία της σοκολάτας στη Σερβία συνδέεται με το όνομα ενός Έλληνα, 

του Σόντα από την Κλεισούρα

Prva čokolada u Srbiji pojavila se 1897. u Beogradu u prodavnici Koste Šonde, godinu dana pošto je čokolada počela da se pravi u Sloveniji, u Brestanici, u jednom manastiru za potrebe manastira i stanovništva. Bila je to “čokolada sa mlekom Olga“, koja se u listu “Večernje novosti” oglašavala kao: “najbolja od svih čokolada“. Kosta Šonda je kao “specijalitete za posluživanje” prodavao i čokoladne poslastice, praline i đanduju[1].

U Kosovskoj ulici u centru Beograda od skora se ističe zgrada na broj 5, gde je zasjala nova sveža fasada. Reč je o porodičnoj kući braće Šonda. Sagrađena je 1929. godine u stilu akademizma.

Došli su u Beograd iz severne Grčke iz planinskog mesta Klisura. Nušić u beleškama o Zerkeu pominje radnju Nikole Šonde na uglu današnje Uzun - Mirkove i Kralja Petra[2]. Nikola je bio otac trgovca i bankara Mihaila Šonde. Neka istarživanja, navode Kostu - Konstantina kao oca budućeg kralja čokolade. Međutim Dušan Popović u svom radu O Cincarima, kaže da su ova dva brata Kosta i Nikola otišli u Beograd oko 1850 god. Oni su govorili grčki i cincarski. U rodnoj Klisuri su posećivali grčku školu. On dodaje da u Klisuri čak i ne postoji familija sa ovim prezimenom[3].

Branislav L. Lazarević - Μπράνισλαβ Λ. Λαζάρεβιτς

Μετά το σερβικό,

ακολουθεί το ελληνικό κείμενο

Бранислав Л. Лазаревић (Београд, 2. XII 1910–Крушевац, 23. II 1989), књижевник. Цинцарско-грчког порекла. Основну школу похађао у Трстенику, Стопањи и Нишу (1917–1920), нижу гимн. у Сремским Карловцима, Крушевцу и Скопљу (1920–1925), стручну техничку школу у Београду, Загребу и Сарајеву (1930–1937). Од 1939. до 1952. радио у Скопљу, Крушевцу, Краљеву, Овчар Бањи, Ужицу. 

~ На фотографији је Бранислав Л. Лазаревић са ћерком. У центру града 1957. године

Највећи део живота провео у Крушевцу (време окупације, послератне године, све до смрти). Управник Народне библиотеке у Крушевцу (1955–1967). Од 1967. слободни књижевник. Један је од оснивача Багдале; од 15. априла 1959. до краја 1968. био главни уредник часописа и Багдалине едиције ''Мала библиотека''. Члан српског ПЕН клуба, Удружења књижевника Србије.

Главно уметничко опредељење Лазаревићу је поезија, мада је написао и неколико новела и роман Катарина (у наставцима објављен у час. Багдала, 1960). Успешно се огледао у књижевности за децу па су неке његове песме дуго година биле на списку лектире за ниже разреде основне школе. 

Заступљен у више песничких антологија, превођен на многе језике. Објављивао у готово свим југословенским листовима, часописима и другим публикацијама (од 1927. све до смрти). Објавио 36 наслова књига, у времену од 1927. до 1987. године. Бројни су прилози и на страним језицима, као и књиге.

Sa prvim Grcima iz Kruševca - Με τους πρώτους Έλληνες στο Κρούσεβατς

Grčki šor - Ελληνική ακτή

Ulica Vuka Karadžića u Kruševcu većini Kruševljana poznatija je kao "Grčki šor". Tridesetih godina 19. veka u ovu ulicu doselilo se jedan broj grčkih i grčko cincarskih trgovaca i mehandžija koji su, veoma brzo, postigli društveni i ekonomski ugled i napravili jednu vrstu kolonije. 

Kada Kruševljane upitaju gde je ulica Vuka Karadžića retko ko zna odgovor, ali kada želite da potražite "Grčki Šor" svi će vas uputiti na pravo mesto. Karadžićeva ulica, jedna je od retkih u Kruševcu u kojoj se zadržala kaldrma i koja je mali muzej ...

U Kruševcu je sa prvim Grcima pečalbarima iz Epira 1785. godine stigao Ljota Karacidis, koji je u glavnoj kruševačkoj ulici sazidao prvu kafanu “Mali Pariz”, a posle i “Pariz”, u samom centru grada. Bio je vlasnik i kafane “Carigrad”. Posle su i drugi Grci na brdskim konjićima doveli svoje porodice i naselili se u Karadžićevoj ulici. Tu su sinovi starog Ljote – Nikola, Zoja i Dina sa svojim porodicama. Po potomcima Ljoti su Ljotići, po Zoji – Zojići, po Paskalju – Paskaljevići. Dalji potomak je Mihajlo Bata Paskaljević, poznati glumac (porodična kuća im je u kruševačkoj Obilićevoj ulici). U grčkom šoru, s leve strane, u vreme kralja Aleksandra Obrenovića živeo je Milutin Protić, koji je u Beču diplomirao prava i bio predsednik kruševačkog Okružnog suda, deda Miodraga Protića, novinara Radio Beograda, za koga je udata Svetlana Velmar Janković. Protići su iz loze Stojana Protića iz Ćićevca.

Kafane Grka u Kruševcu bile su i: Srpski kralj, Car Lazar, Kolovoz, Top, Ljotić itd.

--------

Grčki šor

Η οδός Βουκ Κάρατζιτς (Vuk Karadžić) που βρίσκεται στο κέντρο της πόλης Krusevac είναι περισσότερο γνωστή ως ''Ελληνική ακτή'' (Grčki šor). Αν ρωτήσετε έναν κάτοικο της πόλης για την οδό Βουκ Κάρατζιτς, σχεδόν κανείς δεν γνωρίζει την απάντηση αλλά αν ψάξετε για την ''Ελληνική ακτή'' (Grčki šor) θα σας υποδείξουν το σωστό μέρος.

Την τρίτη δεκαετία του 19ου αι. μετακινήθηκαν σ' αυτό τον δρόμο Έλληνες και Ελληνόβλαχοι έμποροι και ξενοδόχοι από τη βόρεια Ελλάδα, δημιουργώντας ένα είδος ελληνικής αποικίας που πολύ γρήγορα κατάφεραν να επιτύχουν οικονομική και κοινωνική φήμη. 

Η συνοικία αποτελείται από μονοκατοικίες λαϊκής αρχιτεκτονικής, ιδιαίτερης πολιτιστικής αξίας, και είναι ένα μικρό μουσείο για την πόλη.

Miodrag Dabižić: Kuća Grčkog obrazovnog bratstva - poslastičara Abijana

Темељна повеља почиње свечаним речима да чувени потомци Платона прилажу овај дом Грчкој школи (елиномусион), која се гради у време моћног императора Франца Јозефа Првог и племенитих чланова Димитрија Бијала, Георгија пл. (фон) Спирта и Паусанија Димитријадиса, према пројекту уметничког (вештог) градитеља Јозефа Маркса (Маrx) лета Господњег (спасоносне) 1877. и овде основане грчке заједнице – њених представника: Димитрије Бијало (Βιάλλоς), Георгије пл. Спирта (Σπίρτας), Константин пл. Спирта, Паусаније Димитријадис (Δημητριάδης), Григорије Харис (Χαρίσης), Константин А. Петровић (Пετροβίк), Петар З. Леко (Λέκκου), Константин Спида (Σπίδας), Стеван Гешос (Гέσσιоς), Никола Валко (Βάλκος), Антоније Златкос (Ζλάτκος). Текст записа завршава се податком да је Грчко образовно братство имало једног учитеља – Одисеја Мавракиса (Μαυράκης).

~ Celi članak:

Miodrag Dabižić: Kuća Grčkog obrazovnog bratstva - poslastičara Abijana

Cincari: Širenje grčke kulture u srpskim zemljama (video)

Vlachophone Hellenism - Βλαχόφωνοι Έλληνες (youtube)

Grčki šor u Kruševcu - Ο ''ελληνικός δρόμος'' στο Krusevac (video)

Grčki šor: 
Πρόκειται για μια συνοικία που βρίσκεται στο κέντρο της πόλης Krusevac της νότιας Σερβίας, στην οδό Βουκ Κάρατζιτς (Vuk Karadžić). 

Αποτελείται από μονοκατοικίες λαϊκής αρχιτεκτονικής, ιδιαίτερης πολιτιστικής αξίας, που ανεγέρθηκαν από την δεύτερη και τρίτη δεκαετία του 19ου αι. μέχρι και το πρώτο μισό του 20ου αι. 

Η συνοικία πήρε το όνομά της από τους ιδρυτές της, Έλληνες (μεταξύ των οποίων και Ελληνόβλαχοι) από τη βόρεια Ελλάδα, που μετοίκησαν εκεί ως έμποροι και τεχνίτες δημιουργώντας ένα είδος ελληνικής αποικίας που συνέβαλε καθοριστικά στην αστική και οικονομική ανάπτυξη της σερβικής κοινωνίας κατά τον τελευταίο αιώνα. 

Από τις ελληνικές οικογένειες του Krusevac προέρχονται ο έμπορος Zoja Paskaljević, που ήταν ο πλουσιότερος πολίτης της πόλης κατά την περίοδο του Β' Παγκοσμίου Πολέμου, ο γιός του Mihajlo Bata Paskaljević, διάσημος ηθοποιός, καθώς και ο επίσης μεγάλος ηθοποιός της Σερβίας Taško Načić κ.α. Ακολουθεί βίντεο στη σερβική γλώσσα.

~~~

Grčki šor: 
Ulica Vuka Karadžića u Kruševcu većini Kruševljana poznatija je kao "Grčki šor". Tridesetih godina 19. veka u ovu ulicu doselilo se jedan broj grčkih i  grčko cincarskih trgovaca i mehandžija koji su, veoma brzo, postigli društveni i ekonomski ugled i napravili jednu vrstu kolonije. 

Kada Kruševljane upitaju gde je ulica Vuka Karadžića retko ko zna odgovor, ali kada želite da potražite "Grčki Šor" svi će vas uputiti na pravo mesto. Karadžićeva ulica, jedna je od retkih u Kruševcu u kojoj se zadržala kaldrma i koja je mali muzej ...

Борислав Пекић - Биографија

ПИСАЦ

,,Ја сам Акваријус, с другим астролошким знаком близанаца. Требало је даживим сто година испред доба, а живим стотину година иза њега.Противречност је моја природа. Сталан рат манихејских начела добра и зла,вере и сумње, дисциплине и анархије, побуне и покорности, слободе и догме,самилости и окрутности, смелости и кукавичлука, умерености и претераности,медитације и акције, ирационалности и разума, духа и тела..."

Из разговора са Радославом Братићем

„Некад сам сањао да будем истраживач (неиспитаних предела), откривач(недефинисаних) тајни, научник, путник према звездама, археолог... Писац сампостао онда кад сам схватио да за све то немам ни менталних, ни физичких, пани друштвених услова. Али и сада жалим. Од свих тих сања остала је јамачноимагинација да се бавим земаљским Аргонаутима, ловцима на земно Златноруно, од којих су по природи ствари, најуспешнији били трговци и поседници,прави и они у пренесеном смислу који укључује власт над људима и идејама..,"

Из интервјуа са Бором Кривокапићем

Stari tekstovi: Prilozi za istoriju Beograda, V. Kačanskog - Παλιά κείμενα: Συμβολή στην ιστορία του Βελιγραδίου, V. Kačanski

~ Μετά το σερβικό ακολουθεί 

το ελληνικό κείμενο

Vladimir Kačanski *

PRILOZI ZA ISTORIJU BEOGRADA

Beogradske opštinske novine, 1937. i 1938. godine
Deo članka.
Celi članak: ovde

Slede odabrane priče Vladislava Kaćanskog koje su objavljivane u rubrici “Prilozi za istoriju Beograda”, godine 1937. i 1938, u Beogradskim opštinskim novinama. Ti članci su slikovita i pouzdana svedočenja o životu u poslednjim godinama Beograda pod Turcima i o prestanku turske uprave u Beogradu. Širi opus tekstova možete pronaći u knjizi “Stari izgled Beograda” koju je priredio Dragan Lakićević, a koja je izdata u okviru trilogije “Dobri stari Beograd” u izdanju SKZ, 2008. godine.

SPOLJAŠNJI IZGLED BEOGRADA U PRVOJ POLOVINI XIX VIJEKA

Stari Beograd: Varoš Kapija

''Varoš Kapiju i Savamalu držali su u svojim rukama hrišćani, srpski i grčko-cincarski trgovci i zanatlije. Tu su se nalazili razni dućani, prema potrebi, zahtevu i ukusu toga vremena: bakalnice, boltadžinice, galanterijske radnje, magaze, lončarije, abadžijske i terzijske radnje, berbernice, simidžinice (pekare) itd.''

''U starom turskom Beogradu, najugledniji društveni položaj imale su stare cincarske i grčke porodice, među ovima naročiti ugled su uživale „hadžije”. Već sama titula jednog hadžije davala mu je pravo na izuzetna poštovanja. Te grčko-cincarske porodice živele su dosta povučeno i kod njih se mogao naći ponajveći konfor, u sravnjenju sa ostalim građanskim porodicama. U njihovim kućama nalazilo se dosta skupocene carigradske robe: svile, kadife i drugih skupocenih tkanina, skupocenih ćilimova iz Smirne i Anadola, finog bakarnog i srebrnog posuđa i mnogo raznih drugih dragocenosti i nakita.''

Grcko-skolsko bratstvo (Elinomusion), Zemun

Grcko-skolsko bratstvo (Elinomusion), Zemun

~ Kuća grčkog obrazovnog bratsva (elinomusion) u Zemunu

Ova kuća predstavlja značajan spomenik o postojanju kolonije Grka (Grci i Grcko-cincari), koji od prve polovine 18. pa do početka 20. veka borave u Zemunu. Na mestu na kome se još 1739. godine nalazila poslastičarnica, na broju 22 u Glavnoj ulici, Grčko obrazovno bratsvo gradi prizemnu kuću 1877. godine prema planovima Jozefa Marksa. Na osnovu povelje koja je nađena u kući prilikom jedne rekonstrukcije, saznalo se da „(...)čuveni potomci Platona podižu ovaj dom Grčkoj školi (elinomusion)...“, a dalje se u tekstu navode plemeniti članovi bratstva, koji pripadaju uglednim zemunskim porodicama tog doba (Spirta, Dimitriadu, Valku, Hariš, Leko itd).

Krajem 20. veka, kuća dolazi u posed poslastičara Abijana, koji je imao radnju u istoj ulici, i koji dograđuje još jedno krilo kuće. Fasada tada biva izrađena u duhu istoricizma, a najviše se ističe renesansni stil. Današnje zdanje je delimično sačuvalo svoj izgled, a poslednji put je renovirana 1984. godine. Inače, Ferdinand Abijan bio je nadeleko poznat po svojoj umešnosti u spravljanju poslastica, tako da je njima snabdevao i kneza Mihajla i njegovog naslednika, kralja Milana.

Glumac Taško Načić - Ο ηθοποιός Τάσκο Νάτσιτς

~ Μετά το σερβικό ακολουθεί 
το ελληνικό κείμενο

Velikan srpskog glumišta Taško Načić (Kruševac, 7. april 1934 — Beograd, 26. mart 1993) ostaće zapamćen u srcima pozorišne i filmske publike kao pravi gorostas – ljudski i glumački. Visina je, u svakom smislu, bila sudbina ovog vrsnog glumca. Karakteristični likovi koje je tumačio i osoben fizički izgled obeležili su njegovu karijeru i jugoslovensku i srpsku kinematografiju.

Nasuprot Taškovoj tihoj, mirnoj i jednostavnoj prirodi, njegovo ime i fizički izgled su bili zaista neobični i budili su interesovanje i radoznalost. Za Grke, to je uobičajeno ime i prezime*. Bio je, naime, grčko cincarskog porekla. Rodjen je u Kruševcu, 7. aprila 1934. godine.

U Kruševcu postoji ulica (Grčki šor) sa starim gradskim kućama i kaldrmom, koja je u samom centru grada ali zaklonjena od pogleda neupućenih (danas, Karadžićeva ulica). Skoro je čitava spomenik starim kruševačkim grčkim i grčko cincarskim trgovačkim porodicama koje su se tu doselile u 19. veku, i značajno ekonomski unapredile grad. 

Svojim likom i stasom, Taško Načić je gotovo bio predodredjen za uloge u komedijama. Izrazito visok, krupan, izraženih, tamnih obrva i spuštenih očnih kapaka, lako se mogao uklopiti u komične likove. Na početku karijere bio je član pozorišra „Boško Buha“, a kasnije je prešao u Atelje 212 i tu ostao trideset godina.

Taško Načić je, takodje, snimio i brojne televizijske drame i ekranizacije pozorišnih komada. Medju najpoznatijima su: „Cipelice od krokodilske kože“, „Arsenik i stare čipke“, „Svinjski otac“… Ostvario je i zapažene uloge u serijama „Bolji život“, „Kamiondžije“, „Filip na konju“, „Dome, slatki dome“, „Diplomci“…

Fizički izgled, ali i divna duša Taška Načića bili su savršen spoj i za rad u serijama, filmovima i predstavama za najmladje. Poznate su njegove uloge u seriji za decu „Hajde da rastemo“ i „Vaga za tačno merenje“.

Gluma u filmovima:

Srbi u Zagrebu (1) - Dejan Medaković

Dejan Medakovic

Notar deli građane

Jačanje crkvene opštine odrazilo se ne samo u duhovnim poslovima, već i u poboljšanju materijalnog položaja Srba. Patent o toleranciji Josifa Drugog išao je naruku pravoslavnom življu.

ISTINSKI preokret za život Srba u Zagrebu predstavljao je Patent o toleranciji Josifa Drugog od 29. oktobra 1781, kojim je ovaj prosvećeni vladar preobrazio celokupni verski život u Austriji. Tu veliku povlasticu su Srbi odmah iskoristili, posebno trgovci, koji su i ranije počeli da se stalno naseljavaju u Zagrebu, iako njihov položaj nije bio pravno regulisan. Osećajući da su sa ovim pravoslavnim življem, među kojima su pored Srba bili i Grci, stekli konkurente, zagrebački trgovci su odmah pokušali da spreče njihovo stalno naseljavanje. 

Takav zahtev uputili su na tri strane: kr. Namesničkom veću, svom episkopu Josifu Galufu i gradskom poglavarstvu na brdu Gradec. Nabrajajući imena doseljenih trgovaca, tužioci navode da ih ima "već 28, ali će ih uskoro biti i do 30, koji su sad pripremljeni samo kao stranci (gosti), no ubrzo će oni dovesti i svoje žene i djecu, pa će naposletku tražiti da u mjestu podignu i svoju vlastitu crkvu, da imaju i svoje sveštenike, i to će i dobiti".

Otpor starosedelaca, koji su teško primali državne reforme, nezadovoljni zbog gubitka monopolskog položaja, nije mogao da spreči izvršenje carske volje. Uzalud su bile borbe protiv pravoslavnih trgovaca koji su sa sobom doneli i kapital, kao što je to bio slučaj u Trstu i Beču... Pravoslavni žitelji Zagreba, Srbi i Grci, dobili su dozvolu za obavljanje verske službe, a naročito krštenja, venčanja i sahrane, "a taj obred imao se vršiti ne javnim sprovodom, već na samom groblju". Patent je dozvoljavao i obavljanje službe Božje u privatnim kućama, čime je svešteniku ukinuta zabrana vršenja dužnosti, što je bilo učinjeno na zahtev biskupa i župnika.

PRAVOSLAVNI žitelji Zagreba dobili su svog prvog sveštenika, kojeg im je 18. aprila 1784. uputio pakrački vladika Pavle Avakumović. Bio je to monah Gerasim Marković. 

Duhovni život zagrebačkih Srba otpočeo je u kući Hrvata Ivana Mikloušića, purgera i čizmara na staroj Harmici (danas Jelačićev trg br. 1), koju je posle njegove smrti kupio Srbin Jakov Sužnjević. U godini 1785, u Zagrebu ima samo 8 pravoslavnih domova sa 40 duša, dok 1821. u 19 domova živi 158 duša, i to 95 Srba, 48 Grka i 15 Makedovlaha ili Cincara.

Za razvoj srpske crkvene opštine u Zagrebu bilo je od velike važnosti to duhovno jedinstvo Srba i Grka, tj. Cincara. U prvoj fazi, koja počinje osnivanjem zajedničke crkvene opštine, njihovi međusobni nesporazumi nisu postojali. Tako je to bilo i u Trstu, Zemunu, Mitrovici, Beču, Miškolcu, Budimu i Sent Andreji. U 19. veku nastupile su trzavice izazvane mahom pitanjem broja mesečnih bogosluženja na crkvenoslovenskom ili grčkom jeziku, što je često dovodilo do nacionalnog razdvajanja, kao što se to desilo i u Trstu i Beču.

Crkva Sošestvija Svetog Duha (Svih Svetih ili Grčka Crkva), Ruma - Ο Ναός του Αγίου Πνεύματος (Αγίων Πάντων ή Ελληνική Εκκλησία) της Ruma

~ Μετά το σερβικό ακολουθεί 

το ελληνικό κείμενο

U samom gradu Rumi (Vojvodina, Serbia) nalazi se pet crkava: Niko­la­jevska crkva, Vaz­ne­sen­jska crkva, crkva Sošestvija Sve­tog Duha (Grčka crkva), Hram Sab­ora Srp­skih Svetitelja i rimoka­tolička crkva Uzvišenje Svetog Križa.

Crkva Sošestvija Svetog Duha 

(Svih Svetih ili Grčka crkva)

Osamde­setih god­ina 18. veka, veliki broj pravoslavnih

trgo­v­aca kupo­vao je kuće u cen­tru varoši. Mnogi od 

njih su bili Grčkog (i Grčko-cincari) - pravoslavne vere. Stara crkva, kao i dve nove, su bile podaleko od

njihovih domova, pa su želeli da izgrade novu bogomolju.

Treća rumska pravoslavna crkva Svih Svetih pominje se još krajem 18. veka, ali je tada bila izgrađena od čamovih dasaka, te stoga i trošna i sklona rušenju. Crkva se nije nalazila na mestu na kome se nalazi danas, u centru grada, ali se i dalje ne zna njeno prvobitno mesto. 

Kako se centar Rume razvijao i naseljavao novim stanovništvom, tako su pravoslavne crkve ostale podaleko od centra i krajem 18. veka javila se inicijativa za izgradnju nove crkve u samom centru, prvenstveno od strane grčkih trgovaca. 

Oni su se žalili mitropolitu, jer su stara crkva i dve nove bile daleko od njihovih domova, pa su u vreme zime teško dolazili do nje, a i ostavljali su dugo prazne domove, koji su bili pokradeni.

Razne prepreke su dugo kočile izgradnju nove pravoslavne svetinje: austrijsko-turski rat, kuga, administrativni problemi i mnogi drugi.

Crkva je tek polovi­nom 19. veka stavl­jena pod krov.

Ren­ovi­rana je 1905. godine, kada je i osvećena. Od tada se zove Sošestvija Sve­tog Duha. U njoj se nalazi

ikonos­tas, čiji je nacrt ura­dio bečki arhitekta Her­man Bole, a oslikao ga je poz­nati slikar Uroš Predić. Konzerva­torski radovi su izve­deni 1980. godine, a radovi na zameni pokri­vača crkve 2006. godine.

Μικρή Ελλάδα, Irig Σερβία - Grcka mala, Irig Serbia

Irig - Βοϊβοντίνα, Σερβία

Είναι δύσκολο να προσδιοριστεί με βεβαιότητα πότε δημιουργήθηκε η πόλη Irig και πώς πήρε το όνομά της. Σαν οικισμός αναφέρθηκε για πρώτη φορά το 1225 όταν δημιουργήθηκε κάποιο καθολικό μοναστήρι (pavlinsko-eremitskog reda). Το όνομα έχει καταγραφεί σ' ένα βιβλίο που σήμερα βρίσκεται στην βιβλιοθήκη του Βατικανού. 

Το όνομα της Irig προέρχεται από την ουγγρική λέξη "Urug" -που σημαίνει παλιό. Υπάρχουν πολλές παραδόσεις σχετικά με την ονομασία της. Σύμφωνα με μια εκδοχή, ονομάστηκε έτσι από κάποιον ηλικιωμένο που ονομαζόταν Iri, και ήταν ο πρώτος κάτοικος, αλλά αυτό το ενδεχόμενο είναι λιγότερο πιθανό.

Σύμφωνα με την παράδοση, ο παλαιότερος οικισμός της Irig βρίσκεται λίγο νοτιότερα από τον σημερινό, στην τοποθεσία potes Kokinjas, αλλά δεν υπάρχουν στοιχεία που να το επιβεβαιώνουν. 

Στους πολέμους του 15ου και 16ου αι. η πόλη, το μοναστήρι και το κάστρο που υπήρχαν καταστράφηκαν και ο πληθυσμός μετακινήθηκε στο σημείο από όπου ξεκίνησε η ανοικοδόμηση της σημερινής Irig, που τώρα ονομάζεται ''Μικρή Ελλάδα'' (ή γειτονιά). Το τμήμα αυτό θεωρείται το παλιότερο τμήμα της πόλης και αργότερα, καθώς αυξανόταν ο πληθυσμός, επεκτείνονταν και η πόλη. Η ονομασία ''Μικρή Ελλάδα'' δείχνει ότι οι πρώτοι οικιστές ήταν Ελληνο-βλαχικής καταγωγής. Μετά την πτώση του μοναστηριού, οι τοπικοί άρχοντες αποφάσισαν να μετακινηθούν και ίδρυσαν τον οικισμό που βρίσκεται στις νότιες πλαγιές του Fruska Gora.

------------------

Tesko je danas sasvim pouzdano utvrditi kada je nastao Irig i kako je dobio ime. Kao naselje, Irig se prvi put pominje dosta rano, ali se o njegovom razvoju i istoriji ipak sasvim malo zna sve do polovine XV veka. Naziv Irig prvi put se pominje 1225.godine kada je u njemu osnovan katolicki manastir pavlinsko-eremitskog reda. Kao ime katolickog manastira zabelezen je na jednoj knjizi koja se danas nalazi u vatikanskoj biblioteci.

Njegovo ime potice, verovatno, od madjarske reci "Urug" -stari. Postoje vise legendi o tome kako je Irig dobio ime. U narodu postoji predanje da je ime dobio po starcu Iri -prvom coveku koji se ovde naselio, ali je to manje verovatno. Po predanju najstarije naselje Iriga nalazilo se nesto juznije od sadasnjeg, tamo gde se nalazi potes Kokinjas, ali danas tamo nema nikakvih ostataka koji bi to mogli da potvrde.

U ratovima tokom XV i XVI veka, grad, manastir i tvrdjava koju jr imao su nestali a stanovnistvo se preselilo na danasnje temelje Iriga u onaj deo grada koji se i danas zove Grcka mala (ili mahala). Ovaj deo se smatra najstarijim delom Iriga, a kasnije kako se broj stanovnika povecavao, tako se sirila i teritorija Iriga. Naziv Grcka mala ukazuje da su prvi naseljenici bili grcko-cincarskog porekla. Nakon propasti manastira staresinstvo se preseljava na danasnje temelje, na juznim padinama Fruske gore.

Gedeon Rohonci - (1852 – 1929), gospodar Bisernog ostrva

Gedeon Rohonci

~ Για ελληνικά: 

Gedeon Rohonci (1852 – 1929), 

ο ιδιοκτήτης του νησιού της πέρλας

Karolj Andre 

Gedeonov predak sa majčine strane je Pavle Hadžimihajlo, bogati grčko-cincarski trgovac, koji kupuje spahiluk Novi Bečej 1782. godine sa 10.000 jutara kvalitetne, dobro obradive zemlje. Pavlov sin Jovan Pavle uzima za ženu Grkinju Klaru Papapulisio, a njihov sin Nikola Hadžimihajlo Šišanji nasleđuje sva imanja spahiluka, te stiče plemićku titulu 12. oktobra 1798. godine (LR LIX. 687), što je i obnarodovano u Torontalskoj županiji 22. aprila 1799. godine (LR LIX 743). Nikolina žena Ilona Bekela izrodiće mu četiri predivne kćerke koje će četrdesetih godina XIX veka svojom lepotom zaseniti sve mlade devojke Budimpešte. Jedna od njih je i Klara Šišanji koja se udaje za Lipota Rohoncija 2. maja 1841. godine. Podariće mu kćerku Ilku i sinove Lasla i Gedeona. 

Lipot Rohonci (Gedeonov otac) rođen je 1807. u Papi (okolina Vesprema), a umro je 3. novembra 1861. u Pešti. Rohonci Lipot plemićku titulu barona dobija na osnovu potvrde Vespremske županije 13. septembra 1845. godine. Šest godina posle ženidbe, 1847. godine, dolazi u Torontalsku županiju u Turski Bečej, Lipotov otac Janoš Rohonci rođen je 9. novembra 1775. godine u Papi (okolina Vesprema). Bio je poslanik u parlamentu i kraljevski savetnik, kasnije podžupan Vespremske županije, da bi na kraju bio postavljen i za savetnika dvora. Umro je 2. marta 1842. godine. 

Kρίτοβατς (Κρίτα) - Критовац (Крита)

Εμπορικό ισοζύγιο ''Μ. Κρίτοβατς και υιοί''
πηγή φωτο 

Kρίτοβατς

H οικογένεια λεγόταν προηγουμένως Kρίτα. Θεωρούν πως είχαν έρθει από την Kρήτη στην Kλεισούρα το 1769 στο διάστημα της αποτυχημένης ρωσικής ναυτικής εκστρατείας στην Kρήτη υπό τον Aλεξέι Oρλώφ. 

Eίχαν έρθει εδώ τρία αδέρφια ανύπαντρα μαζί με τη μικρή τους αδερφή. Oι γονείς τους είχαν σκοτωθεί από τους Tούρκους στην πρώτη τους πατρίδα. H μικρή αδελφή παντρεύτηκε αργότερα κάποιον από την οικογένεια Nτέρα. Tα δύο μεγαλύτερα αδέρφια είναι οι πρόγονοι των Kρίτοβατς της Pούμα που από πλευράς αρρένων δεν έχει μείνει κανείς. Zουν ακόμα δύο χήρες και δύο κόρες. 

O τρίτος αδερφός, ο Mιχάιλο (πέθανε το 1829 κι έχει ταφεί στη Pούμα) ήταν ο προ-παππούς του Γιόβαν Kρίτοβατς. Στην αρχή ασχολήθηκε με την εκτροφή αλόγων και με το εμπόριο σιτηρών, ενώ το 1812 άνοιξε μικρομπακάλικο και σιδηροπωλείο, το μεγαλύτερο στο Σρεμ, που διατηρήθηκε μέχρι το 1895, με τη φίρμα «Mιχάϊλο Kρίτοβατς και υιοί». Tην πρώτη γυναίκα του την έλεγαν Mάρτα που του έκανε ένα γιο ο οποίος πέθανε άγαμος. H δεύτερη γυναίκα του, η Mπόσιλκα από το Mπόλιεβατς, γέννησε περισσότερα παιδιά από τα οποία μία θυγατέρα του πήρε κάποιον από την οικογένεια Zέγκα. Aπό τους γιους του μόνον ο Γιόβαν έκανε οικογένεια, αφού παντρεύτηκε την Έλενα από την οικογένεια Nτόμπροβιτς που τότε ζούσε στην Kανίζια και σήμερα στο Nτούρβαρ. Aυτοί είναι ο παππούς και η γιαγιά του Γιόβαν Kρίτοβατς. 

O παππούς Γιόβαν ήταν έμπορος και έχτισε το οικογενειακό τους σπίτι στη Pούμα, αγόρασε γη στο Πάβλοβτσι και τη Pούμα και ήταν ο πρώτος επικεφαλής [πρόεδρος;] της Pούμα. 

O πατέρας του Γιόβαν, ο Mιχάιλο ζούσε μαζί με τον αδερφό του Bασίλιγε. O Mιχάιλο είχε τελειώσει την εμπορική σχολή του Zάγκρεμπ στον καθηγητή Kίντλ και μετά έκανε πρακτική στο μεγαλύτερο σιδηροπωλείο της Bούδας «Xάινριχ Yιοί». Όταν γύρισε ανέλαβε τα εμπορικά ζητήματα. O θείος τού Γιόβαν, ο Bασίλιγε τελείωσε την Εμπορική Σχολή της Bιέννης και για κάποιο διάστημα έκανε πρακτική στην Τράπεζα των Σίνα στη Bιέννη. Όταν γύρισε ασχολήθηκε με τα οικονομικά θέματα της οικογένειας αφού είχαν αγοράσει πάνω από 200 στρέμματα γης στο χωριό Γιάρκο. O Mιχάιλο είχε τρεις κόρες και τρεις γιους. O μεγαλύτερος γιος του τελείωσε την ανωτέρα σχολή της Bιέννης, ανέλαβε την περιουσία και μετά τον πόλεμο ζει στη Σρέμσκα Mήτροβιτσα (κ. Γ. Kρίτοβατς)

Грчка школа, Нови Сад

Грчка школа - Нови Сад

"ГРЧКА ШКОЛА"

Нови Сад, Улица грчкошколска 3 Споменик културе - 1997.

Зграда је позната под називом Грчка школа. Подигли су је новосадски Грци (и Грко-цинцари) већ у другој половини XVIII века. Обновљена је 1821. године, а за време Буне 1848. у њој су новосадски Срби одржали скуп на коме су донели одлуку о дизању устанка, што говори, поред осталог, и о њеном историјском значају. Као и многе куће у граду, јуна 1849. године и ова је страдала, па је до 1853. била у рушевном стању. Тада је почело прикупљање прилога за њену обнову. План је сачинио Фриц Шлауб, а предрачун радова зидарски мајстор Андреас Ханер. Велики грађевински радови изведени су по класицистичким принципима. Ипак, изглед фасаде у необарокном декоративном склопу, по свему судећи, резултат је неке касније обнове, вероватно с краја XIX века. 

Улица грчкошколска

Спратна зграда има широк, асиметрично постављен, двокрилни улаз. На уличној фасади је укупно шест оса отвора. Партерни део фасаде обрађен је у имитацији камених квадера, док је на спрату упечатљива прозорска необарокна декорација: балустерски низ на парапетима и сегментни фронтони са орнаментом у облику шкољке. Поткровни конзолни фриз пресечен је таванским отворима, који су затворени декоративним розете тама. На средини спрата, изнад кордонског венца, постављена је спомен плоча од ружичастог камена на којој је уклесан текст о обнови објекта 1821. године. У уличном делу зграде пројектовани су станови, а у крилу са леве дворишне стране налазила се учионица. Степенишно крило има касетирану таваницу и богато обликовану ограду од кованог гвожђа. Током деведесетих година XX века тавански простор претворен је у стамбени, а фасада је обновљена.

Oliver Njego, operski pevač i profesor - Čovek koji deli sreću

~ Για ελληνικά:

Oliver Njego - Ο διάσημος Ελληνοσέρβος βαρύτονος τραγουδιστής της 

όπερας της Σερβίας

Oliver Njego je u septembru napunio 52. godinu. Nekako mu je sve u znaku broja devet: rođen je 19. 9 1959. u Nišu, diplomirao je 1990. na FMU u Beogradu, 1991. postao stalni član Beogradske opere, a supruga, Jasna, diplomirani dizajner tekstila, mlađa je od Njega, 19 godina. Retko viđenu porodičnu harmoniju dele sa dve lepotice, kćerke, zelenookom osmogodišnjom Darijom i šestogodišnjom Tarom. Za sada, kaže nam Oliver, odolevaju da mezimicama nabave i mnogoželjeno – kuče. U njihovom domu nema dosade: često ih posećuju prijatelji, roštilja se i peva na terasi sa pogledom na Hram Svetog Save i još dalje, sve do Avale, a za slavu Đurđevdan, dođe im prijatelja kao na opersku predstavu!

Jednoj osobi, osim roditelja, Oliver je beskrajno zahvalan za sve svoje uspehe u karijeri i privatnom životu. To je "primadona apsoluta" – Radmila Bakočević! Njen je veliki dužnik, kaže. Bio je njen student na Akademiji, ona mu je pomogla u karijeri, ali i da sebi svije gnezdo, baš u zgradi u kojoj živi i naša operska diva. To potkrovlje, taj "penthaus" nebu pod oblake, izgradio je sam Oliver, uz pomoć kuma, glumca Peđe Miletića. Radio je sve dunđerske poslove, držao visak i mešao malter, ugrađivao vodovodne cevi i struju, deljao daske za plakare, biblioteku, lamperije, instalirao sanitarije, napravio kuhinju...

Ogroman prostor na dva nivoa, sa pijaninom u ćošku, i spravama za vežbanje na spratu. Tu su i gostinske sobe, prostorije za prijatelje da prespavaju, spavaća i dečija... Starinska, tučana peć omiljeni je ukras, gotovo skulptura posred dnevnog boravka, nameštaj sa intarzijama od sedefa rađen je posle Drugog svetskog rata, slike, pokloni prijatelja. Pored ulaznih vrata, okačena na vešalicama, dva kostima iz fundusa Narodnog pozorišta. Kaže nam da su nedavno rasprodavali fundus za budzašto, 20 dinara po komadu, da su mnogi pokupovali na desetine kostima, a on samo ova dva koja tek treba da dobiju pravo, izložbeno mesto. Jer, ipak, to je istorija Opere Narodnog pozorišta. Da Oliver ne pati od "ego tripa" vidi se i po tome što ni po zidovima ni po policama nema njegovih portreta i fotografija, iako je bio toliko puta na naslovnicama mnogih časopisa i magazina, kao verovatno najharizmatičnija ličnost među našim operskim pevačima.

Ο ρόλος του Ναούμ Καρνάρα (Наум Крнар) στη Φιλική Εταιρεία

Καραγιώργης

O Kαραγιώργης, αν και, όπως είναι γνωστό, από την αρχή τους αντιπαθούσε [σσ τους Ελληνόβλαχους], πολύ σύντομα έπεσε εντελώς κάτω από την επιρροή τους. Σ’ εκείνον τον Pοντοφινίκιν του οποίου την άφιξη στη Σερβία ήθελε να ματαιώσει, εξαιτίας της αντιπάθειάς του προς τους Έλληνες, σ’ αυτόν παρέδωσε το γιο του Aλέξη να τον διαπαιδαγωγήσει και να του μάθει τη ρωσική γλώσσα μέσα στο σπίτι του και να του μάθει πιθανότατα και ελληνικά. Tις πρώτες συνομιλίες που είχε με τους Tούρκους τις εμπιστεύτηκε στον Πέταρ Ίτσκο. Aλλά και αργότερα, όπως φαίνεται, δεν του έλειψε ο Έλληνας γραμματικός. Πριν από τη φυγή στην Aυστρία γραμματικός του ήταν κάποιος Γιανίκιγε Nτιμιτρίγεβιτς σίγουρα όχι Σέρβος. Στο τέλος μπορούμε να πούμε ότι έχασε τη ζωή του κατά μεγάλο μέρος και λόγω ελληνικών ζητημάτων. Tη στιγμή εκείνη, δίπλα του βρισκόταν κι ο «υπηρέτης» [έμπιστος] του, ο Nαούμ Kρναρ [σσ Ναούμ Καρνάρας]. Λίγες από τις προσωπικότητες του εγγύς παρελθόντος μας είχαν τέτοια μεταχείριση όπως ο Nαούμ Kρναρ. Στις επετειακές εκδόσεις [In memoriam] το όνομά του και δεν αναφέρεται πάντοτε και σημειώνεται λανθασμένα. Kαι στην βιβλιογραφία πολύ λίγα έχουν διαφυλαχτεί σε σχέση μ’ αυτόν. Δεν τον αναφέρει ούτε ο Πρότα Mάτεϊ στα Aπομνημονεύματά του, ούτε ο Σίμα Mιλουτίνοβιτς στο έργο του Iστορία της Σερβίας και ούτε ο Mιλίκιεβιτς στο δικό του Pomenik [Mνημόνιο, Σημειωματάριο] όπου με πολλή σχολαστικότητα συγκέντρωσε υλικό και για πρόσωπα ήσσωνος σημασίας από το πρόσφατο παρελθόν μας. Tα όσα αναφέρομε εδώ διαφυλάχτηκαν ως οικογενειακή παράδοση των απογόνων του. 

O Nαούμ Kρναρ γεννήθηκε περί το 1780 στη Mοσχόπολη και η οικογένειά του ήταν πλούσιοι έμποροι. Όπως όλοι οι ευκατάστατοι Mοσχοπολίτες φοίτησε κι αυτός σε ελληνικό σχολείο και ένιωθε Έλληνας. Ήταν έμπορος κι όπως όλοι οι σπουδαίοι άντρες του τόπου του γνώριζε αρκετές γλώσσες. Έκανε εμπόριο με γουναρικά και δέρματα. Φαίνεται πως την εποχή της Επανάστασης του Καραγιώργη ήταν γνωστός έμπορος στο Bελιγράδι. Παντρεύτηκε το 1800 στη Mοσχόπολη τη Mαρία με την οποία απέχτησε τον γιο του Πετράκη. Mετά τον γάμο του πήγε στη Σερβία για εμπορικές εργασίες και στο Bελιγράδι όπου και παρέμεινε. Στο Bελιγράδι έκανε καλή περιουσία. Tο σπίτι του ήταν στο Nτόργκιολ, κοντά στον σημερινό ναό του Aγ. Σάββα. Kατά την οικογενειακή παράδοση ο ίδιος είχε κάποια προβλήματα με τους Tούρκους και δεν τολμούσε να γυρίσει στη Mοσχόπολη. Mε προηγούμενη συμφωνία με την πρώτη του γυναίκα Mαρία παντρεύτηκε για δεύτερη φορά το 1809 με τη Mάριτσα, «εκτουρκισμένη» χριστιανή, δίνοντας στη Mαρία την άδεια να παντρευτεί άλλον. Oι σχέσεις τους συνέχισαν να είναι καλές. Kάποτε μάλιστα η Mαρία τον επισκέφτηκε στο Bελιγράδι μαζί με τον γιο τους τον Πετράκη. Ποιες ήταν οι σχέσεις τους φαίνεται και από ένα γράμμα γραμμένο ελληνικά.

Στο γράμμα γράφει στη γυναίκα του: